Аутор: Бане Гајић
Пошто је данас почело обележавање годишњице такозване „битке на Сутјесци“, у којој су прва борбена дејства кренула 15. маја 1943. године, а зарад тачнијег разумевања овог историјског догађаја који је у некадасњој комунистичкој Југославији претворен у апсолутни мит, прилажем скен издања „Немачке антигерилске операције на Балкану 1941-1944“ које је 1954. године као интерно издање објавио Центар за војну историју армије САД (Center of Military History, United States Army, Washigton DC).
У овом детаљном издању, операцији Schwartz, како су је назвали немачки планери, дат је знатно мањи простор од оног који је заузимала у домаћем јавном мњењу, и који заузима и данас.
Оно што је необично у односу на касније тумачење те операције од стране југословенских комуниста, јесте да амерички војни историчари и обавештајци операцију, како пише, виде као дејство немачких снага против велике групе бораца ЈВуО, монархистичке гериле којом је командовао пуковник југословенске војске Д.Михаиловић.
Оно сто се о бици никада после рата није говорило, због природе режима који је успостављен, тицало се неколико дилема, које су директно рушиле партизански мит. Најпре, то да Тито као главни командант није уопште схватио да крећући се ка Србији, а након што су га Немци у претходној операцији Weiss („битка на Неретви“) успешно одбацили од њима животно важних рудника боксита у Херцеговини, иде право „у чељусти“ новог немачког покрета за уништење друге групације, снага лојалних краљу који се налази у Лондону. Долажећи на Дурмитор Тито се поставља на пут 1. Планинској дивизији Вермахта, прекаљеној ратној формацији са Источног фронта која се креће ка Црној Гори и тамошњим устаницима.
Дан пред напад 1. Планинске дивизије на комунистичке снаге откривене на Дурмитору, у Берлину је коначно потврђено да су британска документа о инвазији на Балкан аутентична и од тог дана крецу убрзане мере за уништење свих потенцијалних претњи за будуће антиинвазионе немачке припреме. Документа су нацистима била подметнута у бриљантној шпијунској операцији „Млевено месо“ изведеној у Шпанији како би се заварали око искрцавања које је предстојало на Сицилији.
Када је пред налетом 1. Планинске дивизије морао да крене у повлачење, Тито је изгубио три кључна дана због којих је претрепео знатне губитке. Најпре, јер је чекао чланове британске мисије послате од стране совјетске шпијунске ћелије у редовима британске војске у Каиру, у Египту, а затим и зато што након данас фамозних „мартовских преговора“ вођених у Загребу између Немаца и Титових најближих сарадника, током којих је понуђена заједничка борба комуниста са немачким снагама уколико се капиталисти (Британци) искрцају на далматинску обалу, није веровао у то да ће убудуће, бар за неко време, бити на мети немачких војних операција.
Оно што Тито није могао да зна јесте да је такав предлог био бесно одбијен од Хитлера који је наредио да свака наоружана група на Балкану буде уништена како не би саботирала позадину након почетка Савезничке инвазије.
Тито је са својим снагама тумарао у кланцу река Пиве и Таре, покушавајући да се извуче са бојишта у које је непланирано упао. Немци су искористили моменат да након прве фазе операције у којој су потпуно неутралисали снаге ЈВуО, без борбе, и након Михаиловићевог бега натраг у Србију, предузму офанзивне акције за уништење и комунистичке гериле, када се већ указала прилика. То објашњава чињеницу да операција Schwartz почиње 15. маја, а снаге НОВЈ главне битке воде тек у јуну.
Након што је изгубио контролу над ситуацијом захваљујући изузетно непогодном терену на који је био претходно одбачен, Титове снаге од тоталног пораза спашавају два фактора: храбра и промишљена иницијатива Коче Поповића који успева да нађе пут за евакуацију из незатвореног обруча, и – одбацивање снага које су са собом водиле рањенике и болницу (група Саве Ковачевића). Та групација добија команду да иде ка Вучеву где ће се на њу окомити главнина немачких снага, остављајући пролаз преко Тјентишта лако брањеним. Због величине и масовности групације, Немци су веровали да је и Тито са штабом на Вучеву, и да ће уништењем те групације окончати највећи део комунистичке гериле у Југославији.
Све дилеме, тумарања и лоше одлуке које је Тито доносио, као и то зашто је заиста вођена операција Weiss, у свом ратном дневнику описао је један од најбољих партизанских команданата у самом рату, Павле Јакшић. Он је своје ратне записе претворио у обимну књигу „Битка на Сутјесци“ коју је планирао да објави 1966. године. Књига је забрањена на директну Титову наредбу, а Јакшић је након тога пао у немилост. Део тих материјала објавио је тек у клими „гласности“ у југословенском друштву 1990. године у епохалном издању „Над успоменама 1/2“ које до дана данашњег није добило пажњу коју заслужује.
На врлетима од Дурмитора до Вучева и Тјентишта остале су расуте кости преко 8.000 партизанских бораца, рањеника које су чували и цивила који су у збеговима од злочина пратили партизанску војску. Део снага под командом Поповића и око Титовог штаба успео је да се неустрашивим јуришима пробије кроз борбене редове две најслабије немачке дивизије и спасе се од уништења.
У читавој операцији Немци су изгубили око 600 војника. Сматрали су да је операција постигла циљ, и да је уклоњена свака опасност из јадранског залеђа. Савезници су се непуних месец дана касније искрцали на Сицилији. Два месеца касније, у Техерану, Стаљин је пред председника САД Рузвелта ставио захтев да се југословенски комунисти признају као једина борбена снага у Југославији. Захтев је појачао извештајима британске тајне службе у којој су већ дуго ствари под контролом потпуно држали његови агенти. Судбина Југославије је била тако потпуно одређена. Сутјеска је касније постала мит, док су прави обриси оног ста се тамо заиста дешавало остали потпуно маскирани.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.