Доласком окупационих османских чета на Балкан, а тиме и на српске етничке просторе у касном средњем вијеку, које је резултовало вишевјековном окупацијом познатом у народном предању као „ропством под Турцима“ или “турским ропством“, долази и ислам као нова религија на до тада хришћанском Балкану. Пошто је ислам била државна религија тежећи да преобрати што већи број хришћана у муслимане, код српског становништва она је сматрана страном односно турском вјером или турским законом, те је сваки Србин који је прешао на ислам називан потурчењаком или Турчином, а сама исламизација је називана турчењем за шта постоје примјери у историјским изворима, а ми ћемо навести неке од тих извора.
Тако још у средњем вијеку жупан Ђурђе, који је био у савезу са Турцима који су тада већ почели да се мјешају у унутрашње ствари средњовјековне босанске државе, пише 1416. године кнезу и властели града Стона, тражећи од њих између осталога да не хватају његове људе који иду у Стон, а тај дио писма гласи овако: „Иако сам с Турцима, ја нисам Турчин, али зато сте ви Турци те хватате моје људе који иду у Стон Кутловића“. Видимо да је Ђурађ савезни Турака али да наглашава да он није Турчин, али зато Стоњане назива Турцима јер као и они хватају на превару људе тражећи за њих откуп. Стоњани су дакле названи Турцима због њима сличног понашања. Ово је један од најранијих примјера на јужнословенским просторима, да је неко назван Турчином а да није био Турчин у етничком смисли.
Ахмет Херцеговић, син херцега од св. Саве Стефана Вукчића Косаче који се потурчио и касније постао велики везир, у једном писму Дубровчанима каже за неког њиховог човјека Живана да се потурчио: „да разбирамо и за Живана што нам пишете разбрах, потурчењем се ослободио, али га смо посадили у Натоли…“. Поменути Живан се потурчио односно прешао на ислам и тиме се спасио од казне за неку своју кривицу. Ово говори да је разлог за прелазак на ислам у неким случајевима био избјегавање казне за одређена сагрешења потурчењака према турским властима.
Путописац Бенедикт Курипешић пролазећи кроз Босну 1530. године, муслиманско становништво назива Турцима. Иако је правих Турака у Босни било мало, он је овим именом назвао и муслимане српског језика и поријекла, јер су они за њега били Турци по вјери а не по поријеклу.
Тридесет пет година након Путописа Бенедикта Курипешића, један од водећих историчара италијанске ренесансе, Паоло Ђавио (Paolo Giovio), написао је у Савременој историји (L’istoria del suo tempo,II,Venezia,1555) да су Турци „постали од многих Расциана (мисли се на Србе из Рашке области – Б.Р.) и Срба, који су били подстакнути војничким платама и пљачком“. Овдје се свакако мисли на Србе који су прешли на ислам, а никако да су Турци настали од Срба, дакле и овдје је исламизација добила етнички назив.
Термин „турчење“ ушао је и у народни говор и поезију, па тако и данас многи за домаће муслимане користе назив Турчин или потурица. Вук Караџић је записао за муслимане у Босни које он назива Бошњацима, да су то Срби „закона Турскога“. Како видимо, овај назив не мора нужно да буде погрдан, него је он кроз вијекове био употребљиван као ознака за исламизацију српског становништва на Балкану.
Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.