ПРОЋИ БОСНОМ КРОЗ ГРАДОВЕ

Кратка повјест о севдалинки открива нам Босну и Херцеговину као простор судара међусобно искључивих предања на којима њени народи граде саморазумјевање.

Музика, као дио свакодневице наших предака, настајала је из начина њиховог живота. У друштву дубоко подјељеном вјерама, на простору данашње Босне и Херцеговине, настао је богат плетер музичких форми. Једна од најважнијих и најпознатијих је севдалинка, љубавна балада.

Назив долази од арапске ријечи „sewdaˮ, што дословно значи црна жуч, за коју се сматрало да утиче на расположење и изазива меланхолична стања. Дакле, севдалинка није обична љубавна пјесма већ својеврстан спој љубавне чежње, заноса и бола.

Настала је у босанским и херцеговачким махалама (махала – стамбени дио оријенталног града) средином 16. вијека. Друштвени односи регулисани шеријатским правом и адетима који у шеријату налазе извориште, родили су специфичан начин комуникације међу ондашњим младићима и дјевојкама. С обзиром на строгу одвојеност мушкараца и жена, на постојање мушких и женских авлија и избјегавање ситуација у којима би дјевојачко лице било виђено, састанци младића и дјевојака могли су бити уприличени на ашик-пенџеру, завјесом прекривеном прозору истуреном према улици, у строго одређено вријеме и вјероватно под надзором. У оваквим ситуацијама одвијао се шифровани разговор у форми пјесме. Поред овога, севдалинку можемо дјелимично посматрати и као дјевојачки протест против тешких моралних окова. У моменту проласка каквог дилбера махалским сокаком, иза високих авлијских ограда, могла зачути дјевојачка пјесма, што је свакако излазило из оквира дозвољеног понашања.

Начин живота у читавом царству, самим тим и у Босанском пашалуку, мијењао се веома споро. Све до друге половине 19. вијека и севдалинка је претрпила веома мале промјена. Од аустроугарске окупације БиХ, која је донијела и нови начин организације градског живота, севдалинка губити своје првобитно значење. Међутим, њен значај постепено расте у областима политике и идеологије.

Нови окупатор је покушавао да од на управу добијених, нових територија, начини одскочну даску за даљи продор на исток. На том путу су му стајале новопризнате, српске државе. Зато је по сваку цијену гушен већински српски идентитет у БиХ. Једна од мјера је био покушај формирања новог, босанског идентитета. Рад на спровођењу ове мјере повјерен је дијелу муслиманских интелектуалаца, порјеклом претежно из беговских породица.

Посленици на том послу били су окупљени око Земаљског музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву и листа „Бошњакˮ. Циљ је био формирати свијест о муслиманима као аутохтоном становништву БиХ, што видимо у „Бошњаковојˮ крилатици „Од Требиња до Бродскијех врата, није било Срба ни Хрватаˮ. Како је севдалинка настала у муслиманској средини и неодвојиво је везана за муслиманске обичаје и начин живота, то су босански националисти мислили да на њу имају ексклузивно право.

Противтежу овом становишту наћи ћемо у раду српских листова, сарајевске „Босанске вилеˮ, а нешто касније мостарске „Зореˮ и бањалучке „Отаџбинеˮ. Српски интелектуалци у БиХ сматрали су да је језик језгро националне културе у чијем оквиру могу постојати одређене регионалне посебности. Будући да је севдалинка настала и одржала се на српском језику, у овим круговима је била схваћена као дио српског усменог предања.

Прећутни рат, који се огледао у прикупљању и објављивању пјесама, са тек спорадичним расправама о севдалинки, потрајао је до краја аустроугарске управе.

Међуратни период, са идејом једног троплеменог народа, био је уједно и ново златно доба  севдалинке. За разлику од претходног периода, јавља се читав низ аутора који стварају сасвим нову музику у духу севдаха. Севдалинка из махалске улице улази у кафану. Значајно мјесто међу новим ауторима припада Драгиши Недовићу.

Врела младалачка крв и умјетничка недрж покренули су 1932. овог шеснаестогодишњег Крагујевчанина на пут по босанским градовима. На вишегодишњем путовању настале су неке од најљепших севдалинки међуратног периода: „Прођох Босном кроз градовеˮ, „Босанске ме пјесме занијешеˮ, „У лијепом старом граду Вишеградуˮ, „Из Босне се једна пјесма чујеˮ.

У родни Крагујевац Недовић се враћа у само предвечерје Другог свјетског рата. Сâм рат је провео у интернацији. Историјски усуд је учинио да севдалинка у овом периоду напрасно постане дио хрватског културног наслеђа.

У поратном периоду, све већа популарност радија учинила је да се севдалинка из кафанског дима постепено сели на грамофонску плочу. Музичка продукција Радио Сарајева јавност је упознала са неколико веома цјењених извођача севдалинке. Један од њих је изазвао и вероватно први спор око ауторска права у Југославији.

Наиме, Химзо Половина је 1958. снимио Недовићеву пјесму „У лијепом старом граду Вишеградуˮ, али без потписа аутора и без једне строфе која гласи:

„Устај, испрати ме морам да путујем

У Србију идем своме родном крају

За тобом ћу Кико вјечно да тугујем

Јер сам тебе драга оставио младу.ˮ

Недовић је најавио тужбу због крађе пјесме и промјене њеног садржаја. Мјешањем представника ондашње власти спор је изглађен тако што је Половина приликом другог издања пјесме као аутора потписао Недовића, али „спорнаˮ строфа није враћена.

Ова епизода, са поратним разумјевањем севдалинке, иако се налази на бјелинама наше историје, открива нам комунистичко разумјевање националних односа у БиХ. Водећи се Лењиновом идејом, према којој је дужност комунисте да се бори против већинског национализма у држави, за југословенске комунисте помињање српског имена, везано за појаву којој је намјењена улога симбола нације чије признање је у припреми, било је у најмању руку непожељно. Није ли мучна клима произишла из оваквог креирања културне политике из Сарајева отјерала Мешу Селимовића?

Ова, као и све друге утопије, угушена је у крви последњег грађанског рата. БиХ је данас и формално подјељена на два ентитета, но тежња за идеолошком унификацијом науштрб националних идентитета не јењава. Севдалинка је опет дио концепта. Деценију након рата Сарајево је добило Арт кућу севдаха, својеврстан музеј севдалинке. Нисам сигуран да се међу њеним великанима нашло име Драгише Недовића.

Кратка повјест о севдалинки открива нам Босну и Херцеговину као простор судара међусобно искључивих предања на којима њени народи граде саморазумјевање. Симболички посматрано, БиХ личи на Гору храма у Јерусалиму, на којој је био Соломонов храм, који у јеврејском предању има веома важну улогу. На том мјесту се данас налази Турбе, познато и као Златна купола, које у муслиманском свијету симболизује мјесто са којег се Мухамед узнио на небо. Муслиманима није могуће оспорити право на Златну куполу, али је подједнако немогуће Јеврејима оспорити право на обнову Соломоновог храма. Светиње су двије, а мјесто само једно.

За оне који нас посматрају са стране, упознати Босну и Херцеговину, све њене стидљиве љубави, потиснуте страхове и дубоко, историјско неповјерење међу њеним народима, није могуће једући Мујине ћевапе на Башчаршији, нити слушајући лијепу севдалинку, ма колико и једно и друго било угодно. За упознавање њених слојевитости потребно је саживити се са њеним духовима, или, речено кроз парафразу Недовићевих стихова, „Проћи Босном кроз градовеˮ. За оне мало сензибилније то ће по правилу значити „И не наћи срцу мираˮ.