КАД ДРЖАВА ПРОПАДНЕ, СРБИН СТРАДА

Знамо га као борца, револуционара, књижевника неизлијечиво заљубљеног у родну Крајину. Да ли смо га упознали и као човјека вјерног свом националном предању?

Као већ афирмисани приповједач и неко ко је у свијету писане ријечи присутан више од деценијe, Бранко Ћопић крајем четрдесетих година двадесетог вијека доноси одлуку да се окуша и у најсложенијој књижевној форми, роману. Осјећајући потребу да обухватније и дубље опише догађаје у којима је учествовао, рат и револуцију, а схвативши да је у приповјеци формом и жанровски ограничен, он 1949. почиње са писањем „Пролома”, романа првенца. „Пролом“ се појавио у штампи три године касније, што је својеврстан показатељ са каквом озбиљношћу је аутор приступио подухвату. О комплексности дјела сам аутор ће касније записати:

Морао сам да измислим читаву територију на којој се радња дешава, да створим партизански одред, све његове батаљоне и чете, читаво командно особље, варош с усташким вођама и, на крају, све борбе и акције тог одреда. Тај мој одред и моје усташе требало је да даду карактеристичну слику четрдесет прве у ма коме крају Босанске Крајине и, у главним линијама, и сусједне Лике, Баније и Кордуна – слику масовног устанка у претежно српским крајевима бивше НДХ.

Ово дјело ће по први пут након Кочића, поред слике крајишких пејзажа, донијети и вијеран фрескопис крајишког човјека на којем видимо све висине његових врлина, али и ожиљке његових мана.

Кроз судбину двојице живописних ликова Ћопић нам је понудио слику узрока устанка у Босанској Крајини у којој се преплиће драма реалног историјског момента који је српском народу запријетио истребљењем са драмом историјског памћења.

Наиме, Стојан Кекић, средњовјечан човјек, радан и угледан подгорински домаћин, једног јулског дана, заједно са неколико десетина својих комшија бива ухапшен на кулуку, прописаној радној обавези за Србе у НДХ. Смјештени су у импровизовани затвор у вароши. Након неколико дана малтретирања и понижења поведени су на стријељање. Као један од тројице који су преживјели овај непосредни сусрет са смрћу, Кекић се враћа у родно подгоринско село, али он више није исти човјек. Некад предузимљив, радан, сад у јеку пољских радова, као паралисан, данима сједи на дрвљанику изнад куће. Мучи га једно једино питање: „Зашто?“ Његов, како ће се показати, животни ребус, биће ријешен наизглед ниоткуд, мишљу:

Кад држава пропадне, Србин страда.

Ова мисао ће отријезнити Стојана Кекића и након ње он постаје један од организатора устанка.

У једној од наредних сцена, кад је устанак био већ готова ствар, имамо опис устаничког напада на усташку варош. Иза устаничких чета, како то бива у рату, ишла је весела дружина сеоске старчади како би се у насталој ситуацији некако окористила. Један од њихових коловођа био је Јовандека Бабић, омиљени Ћопићев јунак којег налазимо у више дјела. Тек што су устаници заузели варош, а старци почели са преметачином, дошло је до обрта ратне среће. Усташе су добиле појачање и напрашили устанике пут Подгорине. Из општег метежа Јовандека је кући донио неугодан и свакако непожељан плијен, сачму у оном дијелу тијела којег није пристојно помињати. Кад га сутрадан кум упита шта га је то снашло и зашто мора лежати потрбушке, Јовандека ће одговорити:

Пош’о јунак да свети Косово.

Присуство Косова у Ћопићевом дјелу не треба да нас чуди уколико смо се упознали са пишчевим дјетињством. Пишући о њему Ћопић се сјећао како му је један од задатака био да у доконе зимске вечери својим укућанима чита епску поезију. Касније се чудио њиховој, готово побожној, пажњи са којом су га слушали и крајње искрено реаговали на пјесме које слушају по ко зна који пут. И заиста, наша епска традиција са Косовском битком као референтном тачком у којој се прелама српска историја, у којој нестаје српска држава а настаје дуги период ропства, имала је прворазредну педагошку улогу у нашем народу. На њој је васпитан читав низ српских генерација, што је довело до тога да Косово постане архетипско мјесто, нека веста моралне вертикале која ће постати дио одговора у свакој од наших историјских драма.

Ћопић је, са оваквим искуством из дјетињства, могао да створи лик Стојана Кекића који прије Другог свијетског рата није имао искуство пропасти државе коју би сматрао својом, а у чијем животу ће мисао о пропасти такве државе одиграти одлучујућу улогу. Епско поимање историје кроз сцену са Стојаном Кекићем биће прилагођено реалним историјским изазовима, опстанка српског народа у НДХ.

Како слика Срба и њиховог историјског памћења у Пролому не би била идеализована, Ћопић је у опис суморне стварности испуњене напетостима убацио комичну, разиграну сцену са Јовандеком Бабићем. Бабићев одговор, ма колико у њему било вербалног посипања пепелом и оног горког хумора на сопствени рачун, карактеристичног за крајишког човјека у ситуацији у којој треба отрпити какву срамоту, открива нам и његову свијест да су они доље у вароши, њихова власт, посљедица и косовске погибије.

Дакле, без обзира на озбиљне личне, етичке разлике између Стојана Кекића и Јовандеке Бабића, косовска свијест их чини дијеловима једног националног бића. И не само то, баш косовска свијест ће учинити да се у овом дјелу, поред описаних Крајишника, препознају и Личани, Банијци, Кордунаши и становиници осталих претежно српских крајева НДХ у којима је устанак био масован.

Косовској вертикали као покретачкој снази Ћопић ће се враћати и у каснијим дјелима. Једноставно, за њега и његове Крајишнике Косово никада није било само празна ријеч, парче земље или историјски моменат раван неком другом. За њега је оно културално чвориште у којем се спајају нити наших регионалних идентитета за које је везао и свој, крајишки. За његове Крајишнике Косово је отрјежњујућа истина у историјском невремену, нека врста националног имуног система.