Стари Мајдан је насељено мјесто које припада Санском Мосту. Од Санског Моста удаљен је 9 км, а од Приједора 26 км. У току Другог свјетског рата Мајдан ће постати једно од најјачих усташких упоришта на подручју Санског Моста. Стари Мајдан је 1941. године имао 257 домаћинстава и око 1156 становника. Од тога око 83% муслимана, 13% Срба и 4% Хрвата.
Након окупације Санског Моста у априлу 1941. године, усташе су брзо успјеле да организују „усташке ројеве у скоро свим насељима у којима су живјели Хрвати и Муслимани“. Неки муслимани су мислили да ће им НДХ омогућити да бар у своме родном крају поврате привилегије које су имали у вријеме турске окупације. Тих дана се чуло: „Доста је било српске власти. Сада ми треба да владамо!“
Виктор Гутић, усташки повјереник за бившу Врбаску бановину, на збору у Санском Мосту 28. маја 1941. године, између осталог је рекао о Србима: „Не будите слаби ни прам једнога. Држите увијек на уму, да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег Поглавника и мој неће вам узмањкати.“ Гутићев говор слушали су и представници околних муслиманских и хрватских села, па тако и представници Старог Мајдана. Гутић им је тад дао и 5.000 динара помоћи.
Према једном документу у Стари Мајдан 1. августа 1941. године, стигла је група усташа из Загреба. По Бранку Бокану у књизи „Srez Sanski Most u NOB…“ то су биле усташе из Херцеговине. Они су дошли како би са домаћим усташама учествовали у Илинданском покољу Срба на подручју Санског Моста. Првог и другог августа стрељани су у Старом Мајдану ова лица: Бањац Симо, Добријевић Мирко, Торбић Милан, Кокановић(?) Раде, Кокановић(?) Гојко, Марјановић Милоје, Бјелац(?) Јово, Марјановић Милан, Томашевић Мијо, Стефановић Симо, Бореновић Симо, Штрбац Гојко, Ступар Илија, Тодоровић Лазо, Тодоровић Мирко…
Од укупно 300 усташа на подручју Санског Моста у августу 1941. године, у Старом Мајдану их је било 64. Међутим, поред организованих усташа постојали су и неорганизоване, „дивље усташе“ чији се број не зна, као и домобранске снаге. Све ове формације су учествовале у геноциду над Србима Санског Моста и борби против партизана.
Неки од домаћих усташа који су учествовали у геноциду над српским народом су: усташки логорник из Старог Мајдана –Капић Хасо (Хусе), Талунџић Сулејман, Пашалић Адем, Батић Ахмо, жупник из Старе Ријеке – Тојчић Никола? (тешко читљиво), Агичић Алија, Бановић Стипан из Брдара, Суљановић Беган из села Џевар итд.
Поред ликвидације Срба у своме мјесту, усташе из Мајдана су учествовале у хапшењу и ликвидацији Срба и из других села. Из села Подвидача, Копривна, Сухача, Брдари, Џевар, Оштра Лука и Расавци, ухваћено је преко 150 Срба и затворено у школу и у подрум Жандармеријске станице у Старом Мајдану. Већина ових Срба је убијена, а само их је девет успјело побјећи са губилишта. Губилиште се звало Тросковачки поток, Троска и Тросковачки поток налазе се у непосредној близини Старог Мајдана.
Српски партизани су више пута покушавали да униште ово усташко упориште, али то им дуго није полазило за руком. Крајем новембра 1941. године, према Старом Мајдану су биле знатне партизанске снаге. Командант 1. крајишког НОП одреда, Војо Тодоровић налазио се на санском срезу и заједно са командантом Санске партизанске чете, Драгијом Милашиновићем планирао напад на Стари Мајдан. Након извиђања усташких положаја, напад је почео око 7 часова 30. новембра.
Иако је напад добро почео и непријатељ почео да се повлачи, у задњи час усташама прискачу у помоћ домобрани из 10. домобранске пуковније из Старе Ријеке. Партизани су се морали повући, али су са собом повели заробљене усташе, жандаре и друге заробљенике. Међу њима је заробљен и усташа звани Кибо. Он је у вријеме Илинданског покоља клао Србе за два динара по глави.
У засеоку Крагуљи одржано је суђење заробљеницима. Усташа Кибо и нешто заробљених фолксдојчера је стрељано, док су остали пуштени кући. Поставља се питање колико је било исправно ослобађање оних који су бранили усташко упориште. Прокламована идеја „братства и јединства“ се морала поштовати на штету српских жртава. Ово поготово важи када имамо у виду да ће Стари Мајдан скоро до краја рата остати усташко упориште до краја вјерно начелима НДХ.
Партизани су након првог неуспјелог напада наставили са притиском на Стари Мајдан. Тако су крајем децембра 1941. године, партизани поставили засједу у селу Џевару и заробили групу домобрана која се из Старог Мајдана кретала према Санском Мосту. Након саслушања један домобран је задржан док су остали пуштени да се врате у Стари Мајдан. По њима је послато писмо команди 4. сатније Санске посадне бојне у Старом Мајдану, у којем је, поред осталог писало: „Враћамо Вам Ваше војнике, нашу браћу Хрвате и Муслимане, сиротињу, јер њу не сматрамо кривим за фашистичка злодјела.“
Овим потезима партизани су мислили да ће лакше привући друга два народа себи, али то им није пошло за руком све до пред крај рата када је НДХ већ била поражена. Примјера ради, Санска посадна бојна је у априлу 1942. године, упала у село Копривну (између Санског Моста и Приједора) палећи куће и убијајући недужне Србе.
Након ослобођења Будимљић Јапре, из ње је успио побјећи један усташа и 14. марта 1942. године стићи у Стари Мајдан. Вијест о паду Будимљић Јапре изазвала је панику мећу Мајданским усташама и они убрзо напуштају Стари Мајдан. Сазнавши за бјекство усташа партизани 15. марта улазе у Стари Мајдан у којем затичу доста муслиманских породица. Према свима њима понашали су се коректно.
Стари Мајдан је све до половине јула 1942. остао у партизанским рукама. Тад у њега опет продиру непријатељске снаге. Већ 29. и 30. септембра партизанске снаге покушавају да поврате Стари Мајдан, али без успјеха. Партизани опет 23-24. октобра 1942. покушавају да заузму Стари Мајдан али без успјеха. Иако добро испланиран напад, усташе и друге формације НДХ у Старом Мајдану пружиле су несаломив отпор.
Непријатељ је пустио партизане да им приђу на 300 метара, а онда их засуо снажном ватром узвикујући: „Ходите овамо, реденици су увучени! Само сте се преварили – овдје нису кајкавци, већ усташе из Мајдана!“ Српски партизани су два пута јуришали, али су их домаће усташе оба пута одбиле.
И током 1943. године Стари Мајдан ће бити уз НДХ, а Мајданске усташе ловећи Србе по путевима око Старог Мајдана. Тако су неке српске породице, које су биле избјегле из села око Санског Моста у зиму 1942-1943, одлучиле да се у прољеће 1943. врате својим кућама. Мајданске усташе су их сачекивале код Шехића моста на ријеци Мајдануши и све убијали. Између осталих, тако је страдала и породица Симе Бореновића из Старог Мајдана, четворо дјеце и жена Милана Ступара из Џевара, и још неке.
Колико је Стари Мајдан био јако усташко упориште, говори и чињеница да након ослобођења Санског Моста и околних села 20/21. октобра 1943. године, Стари Мајдан није одмах био ослобођен. У наредним мјесецима воде се борбе на сектору од Мајдана до Љубије и Приједора, и непријатељ се тад протјерује са тога подручја.
О односу становништва Старог Мајдана према народно-ослободилачкој борби говоре и сљедеће бројке.
Погинули партизани у току рата из Старог Мајдана:
Срби – 9; Муслимани – 6 (од тога 1944. – 3 и 1945.-3)
Жртве фашистичког терора из Старог Мајдана (до сада идентификоване):
Срби – 32; Муслимани – 4.
Борци у НОБ из Старог Мајдана – 15. мај 1945:
Срби – 71; Муслимани – 48.
Из овога видимо, да су муслимани и Хрвати веома касно пришли НОБ-у. Знатно је више истих било у усташама и домобранима НДХ, него међу партизанима. Стари Мајдан је свакако био једно од најјачих усташких упоришта на подручју Санског Моста.
АУТОР: Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.