Село Демишевци удаљено је од Санског Моста око 6 километара. То је чисто муслиманско село. Током Другог свјетског рата Демишевци су били један од неколико усташких „Алказара“, скоро неосвојивих утврђења на подручју Санског Моста.
Муслимани у Демишевцу, попут њихових сународника из других села око Санског Моста, надали су се да ће им НДХ омогућити да бар у своме родном крају поврате привилегије које су имали у вријеме турске окупације. Томе треба још додати и вјерску нетрпељивост између муслимана и православних од раније, сјећање на многе буне и устанке итд.
Иако су се Демишевци наслањали на територију села са српском већином, усташе и друге оружане групе из овога села, нису се устручавале да атакују на српска села и врше злочине над српским народом. Добро наоружани и утврђени, помагани од власти НДХ, Демишевчани су издржали пет узастопних напада српских партизана.
Први напад на усташки Демишевац изведен је 28. јануара, други 31. јануара, трећи 15. априла, четврти 28/29. јуна и пети 28/29. јула 1942. године. У петом нападу на Демишевце учествовали су заједно партизани са Грмеча и Козаре. У нападу су учествовали Ударни батаљон 2. крајишког НОП одреда – командант Ранко Шипка, и Грмечки ударни батаљон – командант Ђурин Предојевић.
Напад је добро почео, па су се усташе морале повући из својих ровова у село. Ту су се утврдиле по кућама пружајући жилав отпор. Непријатељу су пристигле у помоћ снаге из Трнаве и Санског Моста уз артиљерију. Након тога партизани су се и пети пут морали повући са опсаде Демишевца.
Треба имати у виду да су напади у јуну и јулу 1942. године, на усташка упоришта око Санског Моста и шире, имала за циљ да ослабе непријатељске снаге које су нападале Козару. Међутим, пошто су домаће усташе пружиле жилав отпор, непријатељ није имао несавладивих проблема у својој позадини и спровео је офанзиву на Козару до краја.
Тек у шестом нападу, за вријеме великих борби око Санског Моста, 11. децембра 1942. године, заузето је ово јако усташко упориште. Из разлога што су усташе губиле и на другим фронтовима око Санског Моста, па су се из мањих упоришта повлачиле према граду, Демишевци су напуштени. Иако су борбе вођене у самом граду, партизани нису успјели да ослободе Сански Мост јер је усташама стигло појачање.
У наредним непријатељским офанзивама, усташе ће опет повратити контролу над Демишевцима. Борбе на овом сектору ће се наставити све до ослобођења Санског Моста и околине, 20/21. октобар 1943. године. Ипак, и након тог датума биће спорадичних борби на том сектору.
Погинули партизани у току рата из Демишеваца:
Бурнић Ахме Ахмо, ступио у НОБ 1943, погинуо 1944; Бурнић Хаџе Бего, ступио у НОБ 1943, погинуо 1944; Бурнић Дерве Мухо, ступио у НОБ 1943, погинуо 1945; Бурнић Салиха Расим, ступио у НОБ 1943, погинуо 1945; Кичин Азиза Назиф, ступио у НОБ 1943, погинуо 1945.
Борци у НОБ из Демишеваца – 15. мај 1945:
Бурнић Смаила Хусеин, ступио у НОБ 1944; Бурнић Салиха Мухо, ступио у НОБ 1944; Југурџија Але Хамид, ступио у НОБ 1944; Југурџија Мумина Хусеин, ступио у НОБ 1943; Југурџија Велаге Мујо, ступио у НОБ 1944.
Из ове анализе видимо да је веома мали број муслимана из Демишеваца пришао партизанској борби. Укупно их је, како нам бројке показују, било десет у партизанима из Демишеваца. Од тога пет их је погинуло, а пет дочекало крај рата. Тек од 1943. имамо прве партизане из Демишеваца. Њих четворица ушли су у НОБ 1944. године, што значи при крају рата. На основу овога видимо да идеја „братства и јединства“ није имала одјека међу сељанима Демишеваца.
АУТОР: Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Ustase u Demisevcima? Nije tacno. Srbski partizani? Nije tacno. Partizani su bili Jugoslovenski borci u kojoj su bili komunisti svih naroda Jugoslavije an ne srbski partizani. Borci za kraljevinu Jugoslaviju su bili srbski cetnici. Postavljena slika je paradoks. Na slicu su pripadnici Handzar Divizije iz Hercegovine, pripadnici SS-a Njemacke vojske. U Demisevcima je bilo samo 18 boraca, vecina njih su bili iz Demisevaca i okolnih sela, koji su se smatrali domobranima a ne ustasama. Cilj ustasa i cetnika je bijo, da osvoje i ociste teritorije od drugih naroda, dok su ovi borci branili selo a nisu osvajali teritorije. Zasto partizani nisu mogli da osvoje selo? 1. Jedno jeste konfiguracija sela i njenoga zemljista i predgleda. 2. Branilu su iskusni borci, ucestnici austro-ugarske vojske iz prvog svjetskog rata. To su bili bivsi pripadnici 2. bosanskog korpusa u austro-ugarskoj vojsci sa sjedistem u Graz-u. Taj 2. Korpus a-u. vojske je najodlikovaniji Kurpus od tadasnjeg cara (Kaiser) Austrije Franz-a u a-u. vojsci. 42 zlatne, 590 velike srebrene, 1937 manje bronzane und 4300 bronzane Medalje za hrabrost. Taj 2. Korpus je imao najelitnija jedinice i salvlado planiunu Monte Meletta-Fior (ca. 1800m NN) 7. Juni 1916 i slomili kicmu talijanskoj vojsci. Ratovali na svim frontovima u istocnoj i zapadnoj Evropi i nikad nisu bili pobjedjeni. To znaci da su branijoci imali ratno iskustvo. Nije tacno da je bilo 6 napada na selo, nego 9 napada. Vecina ih je izginula a nisu se povlacili i ostali su bez municije i ljudstva, tako da su Jugoslovenski partizani usli u selo nazalost sa teskim gubitcima u ljudstvu. Moje misljene o opisu je, da je slaba dezertacija rad, nema navod ikih izvora i tezi. Neusavrsen i slab, moje misljenje.