Ову двојицу познатих комуниста са Козаре, екстремистима је назвао Јоцо Марјановић. Он је такође био један од познатих комуниста на Козари, а након рата уважени професор марксизма. Марјановић је о Шурлану и Марушићу записао:
„Ми смо на Карану водили борбу са двојицом екстремиста. Били су то: с једне стране Ратко Марушић, а са друге Мићо Шурлан.“ Марушић је у партизанима добио име Ратко да би у почетку прикрио хрватско поријекло пред српским устаницима који нису имали повјерење према Хрватима и муслиманима у почетку устанка.
Славни партизански командант Жарко Згоњанин, такође је истицао самовољу ове двојице тврдокорних комуниста, који су слабо познавали козарачке сељаке:
„Политички најобразованија два друга испољавали су самовољу и екстремност у спровођењу партијске политике. То су војни и партијски руководиоци Ивица Марушић Ратко и Мићо Шурлан…. Испољавали су велико неповјерење у сељаке, нарочито у оне који су били имућнији. Чим би чули да неко није у потпуности за наш покрет или да можда сумња у нас, тражили би смртну казну без провјеравања.“
Због другачијег става или просто што су били другачијег понашања, страдали су између осталих: Вито Ковачевић и Ђорђе Црнобрња из села Пољавница, Љубан Ђурић из села Горње Водичево, Јован Саламић предратни жандар из села Верићи. Кћерка Јованке Арпашић из Пискавице, која је била млада дјевојка, проглашена је без икаквих доказа за четничког агента и стрељана. Младој дјевојци није помогла ни чињеница, да је у кући Арпашића једном преноћила група партизана.
Због противљења ликвидацији људи без суда и доказане кривице, умало да буде стрељан Петар Мисирача, један од храбрих партизанских команданата. Када се након стрељања недужних људи, побунила Каранска чета, за побуну је окривљен тада десетар у Трећем воду Петар Мисирача.
Руководиоци су некако успјели да смире незадовољство бораца. Одлучено је да Петра Мисирачу упуте у прекоманду у штаб одреда. У међувремену, Марушић и Шурлан пишу штабу одреда с приједлогом да се Мисирача стреља. Тога дана Мисирача није отишао у штаб одреда, а развој даље ситуације спријечио је његову ликвидацију.
Ивица Марушић је на тему недужно стријељаних знао рећи: „Па иако није истина, неког треба стријељати ради застрашивања.“ На ове ријечи могу се надовезати и ријечи комесара Владе из Ћопићевог „Глувог барута“ које говоре о самовољи и екстремизму неких комуниста: „Је ли ти рођени брат гад и бандит, пуцај брзо и на вријеме, да те он не претекне То је револуција. Нема ту никакве сентименталности. Породица? Нема данас више породице. Готово је с том застарјелом формом.“
На Козари је била смишљена и крилатица: „Боље је да два права изгубе главу, него да један непријатељ измакне праведној казни.“
Суд Жарка Згоњанина о овој двојици екстремиста био је: „Мићо и Ратко су били самовољни, до анархије. Контролу нијесу трпјели. Ратко је због тога гунђао и против Партије.“
Осим оштре критике од стране комунистичког руководства на Козари, Марушић и Шурлан нису оштрије кажњени. Када знамо да су неки сељаци стрељани за много мање гријехе, благ поступак према овој двојици нема оправдање. Марушић и Шурлан погинули су у борбама током Другог свјетског рата.
Чињеница је, да су комунисти на Козари заслужни за увођење дисциплине, организације и борбености међу српске устаничке масе. Исто тако је чињеница, да су зарад својих интереса или због грешака својих партијаца, комунисти одговорни и за одређене злочине и по некад изазивање непотребних жртава међу српским становништвом. Зарад истине треба знати обе стране медаље.
AУТОР: Борис Радаковић
Преузето са сајта: https://borisradakovic.com/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.