Стварање Републике Српске – Београд – Пале 21. септембар 1993. године

Када је Овен на вечери код Милошевића поменуо да би јучерашњи тајни састанак требало одржати на британском носачу авиона у Јадрану, његов разлог је био „што тајније и скровитије место“. Јуче се, међутим, показало да су и намјере и ефекти таквог избора места знатно другачији. Била је то својеврсна победа енглеских медија над светским (а посебно америчким). Вест је „процурила“ и енглеске агенције су прве пренеле најважније податке. Но избор места је несумњиво психолошки утицао на све учеснике Конференције и то, рекло би се, двојако. Пре свега, створено је осећање мистериозне и театралне војничко уозиљене важности. Војнички контекст је увек помало и ритуалан, па је то био и овог пута. На аеродрому у Тивту дочекала су нас бучно (са упаљеним моторима) два британска хеликоптера (са натписом „Royal Navy“). Готово цео сат смо се возили са шлемовима на главама и обавезним појасевима за спасавање до носача авиона HMS Invicible (који су наши новинари, не без ироније у омашци, назвали Invisible). На палуби нас је дочекала постројена чета британских морнара у белим униформама (са кратким панталонама) и капетан у ставу мирно са почасним поздравом. Нема сумње да су се Енглези током своје дуге империјалне историје извештили у ритуалима који фасцинирају све „домороце“.

Са средине полетне стазе хидрауличном дизалицом били смо спуштени у утроби брода. У главној свечаној сали чекали су нас копредседници заједно са муслиманском и хрватском делегацијом. Био је ту већ и Туђман са својом свитом. Са стране су стајали Чуркин и Редман као специјални изасланици Русије и Америке. Дакле, све је било усмерено на стварање утиска ритуала у току којег треба да се разреше пресудна историјска питања.

Овен је отворио састанак са неколико опет ритуално кратких и ударних реченица: „Начин на који ми видимо ситуацију је следећи: из економских и других разлога три Републике треба да имају излаз на море, као и сама Унија. То је услов да се осећају слободно и неугрожено…“ итд. Овенов предлог је био да Хрвати дају Муслиманима специјалне гаранције за Плоче, као и да Муслимани добију могућност изградње сопствене луке у пловном делу Неретве између села Вишићи и Чељево. Предложио је да се настави њихов дијалог са хрватском делегацијом, а да се Муслимани и Срби повуку у „резервну кабину“ уколико желе да размотре своја „спорна питања“. Изетбеговић нас је позвао у своју кабину и после пет минута било је јасно да преговори на броду имају још један психолошки ефекат. Немогуће је, наиме, седети у стешњеном простору бродске кабине, а понашати се формално и државно помпезно. Морало се говорити директно и непосредно повремено чак и са интимистичким алузијама. Уосталом, Изетбеговић је био отворен и јасан. Његова логика се своди на следећем: Босне каква је била, више нема и немогућа је „Краљ је умро, живео краљ!“ Дословно је рекао. Могућа је нова муслиманска Босна и он се за њу бори. Његова прва „концесија“ је, истиче, то што је Србима и Хрватима омогућио (односно политички је спреман да омогући) стварање сопствених државних јединица. (Њему изгледа не пада на памет да би то могло бити природно право Срба и Хрвата које се и уставно може бранити с обзиром да су ти народи у свим послератним уставима били конституивни у БиХ). Његово друга „концесија“ јесте његов пристанак у Женеви (на сесији са Крајишником и Бухом) да Република Српска може изаћи из Уније чим се постигне „узајамно задовољавајуће територијално разјешење“. Изетбеговић, дакле, излазак и босанске државе третира као неко ослобођење из ропства и у том смислу као „концесију“. То наравно није ни логично ни легитимно, али захваљујући међународном признању, једноставно – можему се. И он то како отворено каже жели територијално да наплати. Силајџић је био још експлицитнији: „Ви сте победили војнички, а ми дипломатски сада то треба да разменимо“. Када смо отишли у своју кабину одлучили смо да наша последња понуда буде у Источној Босни, извесно територијално повећање између Жепе и Горажда, с тим да нам Муслимани уступе десну страну Дрине око горажданске енклаве. С обзиром да су они тражили уступке и у Бихаћкој регији, као и многе веће и у Источној Босни (до Зворника) оваква понуда је за њих била недовољна, али је нису ни одбацили. На пленараној седници навече Изетбеговић је изјавио да ће се у следећи понедељак 27. септембра одржати „босански сабор“ (то је сад неко ново тело) на којем ће бити донесена дефинитивна долука. Но најзанимљивија ствар на послеподневној седници била је Изетбеговићева изјава да је незадовољан предложеним решењем изласка на море и да је „комад обале“ на мору психолошки најважнији услов за све његове грађане који „осећају гушење“ без тога, а да су територије у Источној Босни ипак секундарна ствар, посебно значајна само за избеглице из тих крајева, али не и за друге.

Изетбеговићева одлучност око питања Неума била је толика, да су копредседници одржали још један састанак са хрватском делегацијом и изашли са предлогом документа под називом „Приступ мору“ у којем се између осталог каже да се „Република Хрватска сагласила да Република са муслиманском већином закупи посебне лучке објекте у луци Плоче у трајању од 99 година и да се, чим се нормализују односи између Републике Хрватске и Савезне Републике Југославије, направи уговор о размени територија што се односи и на Унију Република Босне и Херцеговини како би се узела у обзир потреба стратегијскиг гаранција за Дубровник и стратегијски значај Превлаке за Которски залив, потреба Републике са српском већином да има приступ мору на подручју између Оштрог Рта и Молуната, потреба Републике Хрватске да јој се компезују територије, тако да Република Хрватска нема територијалних губитака.“