Никопољско јеванђеље
Један од најлепших српских средњовековних рукописа, Никопољско јеванђеље, некада је био у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се чува у Даблину у Ирској. Од рукописа који је дјеломично оштећен сачувано је 147 листова.
Сачувани су почеци сва четири еванђеља са пописом опширних глава, чији се број слаже са бројем глава у осталим јужнословенским четвороеванђељима, изузимајући Матејево еванђеље којем недостаје четврта глава.
На првом листу клечећи анђео као симбол еванђелисте Матеја држи свитак на којем пише „књига рождества“, а на листу 136в над орлом као симболом еванђелиста Јована записано је „образ с(ве)тога нов(а)на“.
Рукопис је преписан са ћирилског изворника који је био близак изворној глагољској матици, а не, како се мисли, непосредно са глагољске матице.
Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста – Матеји, Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом, илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста – анђелом (Матеја), крилатим лавом (Марко), крилатим волом (Лука) и орлом (Јован). Језик Никољског јеванђеља је српскословенски, са елементима народног говора. Писмо којим је Јеванђеље писано је ћирилско уставно писмо, а правописом глагољских књига који је у српској писмености био потиснут током 13. века. Мада постоје многи заступници теорије да је писмо којим је Јеванђеље писано заправо босанско писмо звано босанчица11, наводно, писмо сасвим другачијег изгледа од српске ћирилице, та тврдња заснива се на томе да Јеванђеље представља српску редакцију босанског рукописа што су многи протумачили као, једноставно, босански рукопис и, коначно, књигу довели у везу са скрипторијумом Твртка I, краља у Босни па се тиме искључује свака везаност за Србију. Па ипак, Алекса Вукомановић, у свом писму Вуку 1855. године, описујући Никољско јеванђеље каже како: ,,…српштине и у ријечима и у словима находи се у њему више него и у једном између приличнога броја другијех рукописа, које сам ја до сада виђао и читао.“
Јеванђеља бана Нинослава и жупана Вукана се подударају:
Ватиканско апраксно еванђеље бана Матије Нинослава, језички и текстуално се подудара са нешто старијим Вукановим, садржи исту литургијску подјелу према обрасцима источне цркве као и Чајничко еванђеље босанских крстјана или Зборник крстјанина Хвала. Сви ови рукописи и језиком, уз минимална одступања, и садржајем и кодиколошком формом и целовитом или фрагментарном литургијском подјелом, припадају истој књижевној цјелини као и Гиљфердингов апостол бр.97, или апраксно јеванђеље из збирке Лобанова-Ростовског та које је Ј. Шидак с правом доказао да нису настали у крилу цркве босанске.
Хум са горњим и доњим Подрињемје под јурисдикцијом српске цркве која је у овим областима имала скоро двовековну традицију. Сачуване библијске књиге српске цркве са овог подручја, као Апостол из Гиљфердингове збирке бр.97 или апраксно еванђеље из збирке кнеза Лобанов-Ростовски, писани су у истој редакцијској традицији као и библијске књиге босанских крстјана, што ствара непремостиве тешкоће да се међу њима изврши разграничавање у погледу језика и писма, или према њиховој функционалној намјени.
На фотографији стране из Вукановог јеванђеља.
Хвалов зборник:
У Хваловом зборнику налазе се расправе Јевесевија Цезаријског, Доротеја Тирског, Епифанија Кипарског, Еутхалија Ђакона и Псеудо-Еустатија, све византијски писци који нису превођени на западу.
Ово показује да културна повезаност Босне са источним огранком јужнословенске књижевности није битније нарушена променом црквених прилика и организацијом цркве босанских крстјана средином XIII вијека.
Млетачки зборник
Четвороеванђеље у Млетачком зборнику који је писан на пергаменту и хартији уставним типом ћирилице крајем XIV или почетком XV вијека испуњава први дио рукописа (л.1-127), после којег слиједи Апокалипса и непотпун праксапостол са својим пратећимтекстовима. По својој садржајној структури четвороеванђеље припада млађој редакцији старијих јужнословенских четвороеванђеља која поред поделе на Амонијеве и опширне главе са пописом опширних глава пред еванђељима садржи у уводном дијелу Еусебијеву Посланицу Кипријану о хармонији еванђеља са таблицом (л. 1-7), као примера ради, Четвороеванђеље дијака Бунила из XIII вијека или хиландарски рукопис бр. 407.
Текст је писан у два ступца. Утицај живог народног говора видљив је у бројним икавизмима, као примера ради лито, стина, слип, итд, али има и пуно недосљедности јер често исте ријечи пише на разне начине.
Дивошево четвороеванђеље
Написано је првих деценија XIV вијека за наручиоца Дивоша Тихорадића, познатог феудалца из Завршја. Писара четвороеванђеља открива оштећени запис на л. 66v „а Маноило“ што значи „(пис)а Маноило“. Ово је једно од првих четвороеванђеља насталих у крилу цркве босанских крстјана. Откривено је 1960. године у цркву Светог Николе у Подврху код Бијелог Поља.
Рукопис без првог изгубљеног кватериона има 187 листова. Текст почиње са Матејевим еванђељем а завршава се Јовановим. Изворни текст је писан на пергаменту уставним типом ћирилице, а папирни умеци на л. 127, 169, 172, 174, 185 и 186 млађом српском редакцијом.
Текст је у цијелини подјељен на Амонијеве и опширне главе. Фрагментарно је сачувана и литургијска подјела према обрасцима источне цркве. Литургијске ознаке су записане 10 пута у Матејевом, један пут у Марковом, пет пута у Лукином и два пута у Јовановом еванђељу.
Један запис у њему наглшава да је Дивош Тихорадић из Завршја имао и властиту библиотеку.
Литература:
Драгољуб Драгојловић „Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави“, Нови Сад, 1997.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
1 коментар