Невесиње – историјско мјесто, бурне и богате историје, по предању је добило име по латинским ријечима neune signe – снијежна пустиња, или пак по љековитој биљци (девесиљ, невесиљ, невесињ) уз коју иде значење „девет трава“ које оживљавају и лијече и што је тешко изљечиво од болести.
Изнад Невесиња протеже се планина – Вележ. Узимајући у обзир митологију и култ Велеса у топономији на простору јужних Словена, може се претпоставити да назив Вележ потиче од назива словенског бога Велеса. (Велес је словенски бог поља, пашњака и шума односно усјева, стоке и животиња. Неки аутори у њему виде и словенског бога подземног свијета, а неки му приписују и заштиту поезије. Преласком народа на хришћанство, Велес је као и други пагански богови демонизован).
Први поуздан историјски податак о Невесињу налази се у љетопису Пећке патријаршије, у којем се каже да је Сава Немањић, као први српски Архиепископ, у Невесињу поставио првог хумског Епископа.
Још је живо предање о Новаку Гребостреку, господару Невесиња и Загорја, који је командовао српском војском, најелитнијим коњичким јединицама краља Милутина, у борбама у Персији.
За Невесиње, многи научници кажу да је крај са највише стећака на Балкану – „један стећак на пет становника“. У селу Крекови се налази највећа некропола са стећцима у Босни и Херцеговини, а друга по величини на подручју простирања стећака. Некропола броји 462 стећка и вјероватно је служила као активно гробље до почетка 16 вијека.
Средишња невесињска црква је Саборни Храм Вазнесења Господњег. Храм је грађен од 1883. до 1887. године, а подигнут на мјесту старе црквице – брвнаре. Старије цркве од наведене, а за овај приказ вриједне пажње, су у селима Биограду и Кифину Селу.
Црква Успења Пресвете Богородице у Биограду грађена је од 1864. до 1866. године. Црква је, између осталог, интересантна и с обзиром да је у њој договорено да се дигне чувени Херцеговачки устанак („Невесињска пушка“) против Турака 1875. године.
За цркву посвећеној Пресветој Тројици у Кифину Селу претпоставља се да је задужбина Немањића. Црква се налази на узвишењу Дреновик, чија кота је 900 метара надморске висине и доминира околином. Црква је обнављана много пута, а задњи пут у данашњем облику 1816. године. У цркви се чува путир из кога су се, 7. јула 1875. године, два дана уочи почетка борбе, причестили невесињски устаници. Поред цркве је гроб – споменик попу Петру Радовићу, првом невесињском војводи. Уз цркву се налази добро очуван камени крст са уклесаном 1414. годином.
За ову цркву је везан и један догађај који се догодио 5. новембра 1934. године. Тог дана је била таква незапамћена киша и грмљавина. Вода је била прекрила готово цијело Невесињско поље. Тај дан, око 10 часова, прије подне, ударио је гром у звоник цркве за вријеме службе, пробио ћемер, сишао жицама за кандила низ иконостас и за пјевницом убио Данила Радовића, брата покојног свештеника Михајла Радовића!
Читава околина мјеста званог Дреновик, препуна је остатака из давне прошлости. Ту су остаци римских населја, средњовјековних градова и гробова из косовског периода.
Многа су мјеста позната, по причама или и данас видљивим остацима, о постојању манастира на подручју општине Невесиње. На локалитету Ступа, испод села Сопот, налазио се најстарији манастир у Херцеговини – Гомионица. Њега помиње и Свети Сава.
Предање каже да је и на уласку у село Будисавље, постојао манастир, кога су Турци запалили и порушили. У Будисављу се данас налази Калуђер, извор питке воде који никада не пресушује, а на самој грађевини налазе се уклесане године 1190. и 1191. Да ли су то године изградње или нешто друго, није поуздано утврђено?! По једном предању, Калуђер су сазидали сами калуђери из манастира.
Изнад села Будисавља, у Ступима, у близини Скакала и Овчијег брода, налази се једно узвишење, које је познато по народном називу „Зенска груда“ (или „Зијемска груда“, мисли се на: земљана, земаљска). Предање каже да се ту налази закопана црква. Предање потврђују пронађени остаци крстионице. Многи су покушавали да копају то узвишење, али никада се то није дало. Познато је да су Нијемци за вријеме Другог свјетског рата, заинтересовани причом о закопаној цркви и скривеном благу, покушали откопавати, али је изненадно страшно невријеме уз муње и громове спријечило их у томе.
Остатака светиња има и у мјесту Кључани, те у селу Удрежњу између заселака Сабљаче и Замрштена. У Бањ-Долу код Зовог Дола налази се црквиште, стећци и три средњовјековне судачке столице уклесане у камену.
Предање каже да је у Постољанима некада постојао манастир посвећен Светом Ђорђу. По предању, манастир је посјећивао Свети Сава, али тачни подаци о њему не постоје. У Постољанима се налази и једно узвишење округлог облика са називом „Коло“. Многа предања су се везивала за овај земљишни феномен. Кажу да је установљено постојање воде у дубини на неколико десетина метара. Чињеница је да се никада није „дало“ орати, јер је увијек након тога кретало по наопаком.