Чаролијом случајности под истим кровом у сунчаној српској Атини нашли су се глумци Крајишког народног позоришта Бања Лука са Душком Трифуновићем, књижевником. Сусрет са, без претјеривања најдражим и најчитанијим српским пјесником пониклом на данас несрећном тлу бивше Босне и Херцеговине био је тужан и радостан.
Јер, туга што чика Душко данас живи у новосадском хотелу „Сајам“ била је прејака да би се над њом залепршао смијех и звонко узбуђење.
-Како ми живите? Је ли тешко без струје? Па, зар ради позориште? Јесте ли ми здрави… пита Душко да би сам олакшао тугом згрчени загрљај.
Прича, ал’ све уз осмијех, као да о неком, руком и оловком измишљеном јунаку приповиједа како се извукао из Сарајева, како је успио жив и здрв – побјећи.
—Љета прошле године зову ме пријатељи телефоном и обазјештавају да јо тог јутра у „Ослобођењу“ изашао текст са мојом фотографијом.Сјурим низ степенице, равно на киоск, пресавијем „Ослобођње“ па у џеп.
У стану отворим и имам шта видјети – господа испод фотографије објавила моју пјесму из 1969. у којој један стих каже „А Божије око као снајпер мотри на све нас“…
То је било сасвим довољно да и у мом случају означи зону слободног лова – сутра ће упасти у стан и…
Једино што сам могао учинити је да узмем путну торбу, спакујем двије-три стварчице и бриши! Заувијек!
Имао сам срећу што ме је један жутокљунац из „беретки“ на излазу из Сарајева препознао када ме је његов „друг“ избацио из аутобуса.
-„А гдје ћете ви, чика Душко?”, упита ме.
Ја сам му онако као из шале опсовао и рекао – „Ма види га што је изђикљао. У којој си ти оно емисијици радио са мном?“
– Нисам ја, него мој брат, одговори, што ме је још више охрабрило. Видим-добар терен. успјећу.
– Идем снимати нешто за „Завичај“, пуштајте ме, касним…
И тако се домогнем Зворника, Бијељине, стигнем у Југославију. Потуцао сам се по градовима, све као бјежим од рата, ал’ он стално за мном. Прогони…
Намјерно се јавим Недиму Лончаревићу (тад су још постојале телефонске везе) новом главном и одговорном уреднику Телевизије.
– Ееее, брате Душко, умаче нам ти. Али нека, нека убацили смо ми тебе у компјутер међу нестале, можда имаш још неких шанси, кеже ми Недим.
Ево ме, дјецо, сад у Новом Саду. Радим на Телевизији сличне емисије, као некад „код нас“. само се не зову „Шта дјеца знају о завичају“, него само „Завичај“. Добро је. Неки фин човјек поклонио ми писаћу машину, па сад могу стално радити.
Куцам, куцам, куцам, да не мислим, а и да – преживим. Неће ваљда чика Дуле под старе дане неком на терет. Кад се ради, онда се и заради.
Не, нисам случајно, намјерно сам у овој црној кошуљи. Кад сам полазио из Сарајева, само сам двије црне кошуље спаковао. А што псујеш рат? Какви смо то људи – чудимо се што се данас ратује као ште се ратовало и прије хиљаду година, а не чудимо се што човјек има нос као што је имао нос прије хиљаду година…
ИЗВОР: Глас Српске, 04.03.1993.
Новинар: Љиљана Лабовић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.