О земљо моја, што те тако боли?
Зашто ме вјечно трзају и море
Јауци дуги из твоје дубине?
„То моје срце премире и гине
У тврдом мразу, без сунца и зоре.“
Зар твоме срцу не допире огањ
Нашијех срца? Зар душе синова
Не грију тебе пламенима својим?
„Ја давно, давно остављена стојим
Сама, у руци судбе и в’јекова.“
Па ко ће тешке раздробити санте
На твоме срцу? Ко ли ће из таме
Тргнути тебе с твојим робљем худим?
„Ја мртве из сна уздасима будим,
Јер нема живих да умиру за ме!…“
У Мостару 1905.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.