Једно време сам (из чисте досаде) писао неке чланке за Википедију о четницима, чисто да људи мало виде како није све како су писали комунисти, али, када сам видео какви се све неуци јављају да пишу и шта пишу, како ми стављају примедбе, рекао сам: хвала лепо, нема више. Част појединцима.
Нпр. ја сам започео чланак о ЈВУО, али су се неки досетили да га искористе и преправљају, убацујући онај ужасни део о колаборацији и ЈВУО као паравојној организацији. Шта више, тај мој чланак сам случајно видео код многих ученика који су имали задатак да напишу нешто о Дражи Михаиловићу и Равногорском покрету. Неки су ми поставили знак питања на тврђење да је око 10.000 четника погинуло у борбама против Немаца, Усташа и Бугара и да је око 16.000 убијено у нацистичким логорима широм Европе. То је само око, јер тај број се никада тачно не може одредити, а свакако је већи, поготову ако се узме трагедија Лијевче поља. Видео сам да су ме неки прозивали лаиком за историју, за обичног агитатора четника, да пишем напамет итд. Нисам желео да им одговарам, јер немам времена да им куцам и лепим брдо докумената. Како могу да им кажем како сам дошао до цифре од 10.000, када им требам куцати стотине и стотине докумената. Онда то не би био никакав чланак, већ књига, а њу не желим да пишем неверним томама.Тако сам са њима раскрстио јер ми тамо није место.
Као упечатљив доказ да је Википедија, осим појединаца, скуп обичних комунистичких агитатора, наводим један чланак са хрватске, а коју је прихватила и српска о „7 непријатељских офанзива“ због којих сам више пута имао проблема и за време школовања.
Ево чланка и мојих документованих коментара:
Sedam neprijateljskih ofanziva je izraz koji se u historiografiji bivše Jugoslavije koristio za sedam najopsežnijih, odnosno najambicioznijih operacije koje su snage Sila Osovine na prostoru bivše Jugoslavije poduzimale kako bi za vrijeme drugog svjetskog rata likvidirale glavninu partizanskih snaga.
Te ofenzive su, poredane kronološki:
Prva neprijateljska ofanziva koju su od septembra do novembra 1941. poduzele njemačke snage u Zapadnoj Srbiji s ciljem gušenja ustanka, odnosno likvidacije teritorije poznate pod nazivom Užička republika.
Моја примедба: Прва непријатељска офанзива не постоји, него су то комунисти лансирали после рата. Она није почела септембра 1941. него 25.новембра 1941. године. Она је имала шифрован назив: „Die West Talle de Morawa“, што значи „Долина Западне Мораве“ или „Подухват Западна Морава“. Међутим, у немачким документима то је само операцијски план који подразумева да се у долини Западне Мораве подухвате и четници и партизани и униште. Питање је било на кога ће подухват бити у почетку примењен. Испало је на комунисте, али не без разлога. Комунисти су у почетним фазама грађанаског рата отерали четнике из Пожеге, Гуче, Ивањице, Чачка, Студенице итд и самим тим су дошли на удар немачких снага које су кренуле против њих. Подухват Западна Морава је имао две подоперације-„Ужице“, то што Титоисти зову Првом непријатељском офанзовом и „Михаиловић“. Подухват Ужице је извела 342. п.д и завршила га 4.децембра са следећим резултатом:
-Погинуло и стрељано комуниста и партизана 800
-Заробљено комуниста и партизана: 1.400
Укупни губици: 2.200, односно око 2.000 како стоји у извештају капетана Вистхаупта.
Недићевци су на Руднику стрељали још 500 партизана, па су укупни партизански губици у мртвима били 1.300, односно 1.415 како помиње Бенцлер у свом извештају. 115 комуниста су убили четници Косте Пећанца, С.Д.К и недићевци у Пожаревачком округу.
Druga neprijateljska ofanziva, koju su osovinske snage poduzele protiv partizanskih snaga u Istočnoj Bosni u januaru 1942. godine, a u okviru koje je 1. proleterska brigada izvela poznati Igmanski marš.
Моја примедба: Ново партизанско самохвалисање.Операција се у немачким документима помиње као „Бадер“ или „Источна Босна“, а Друга непријатељска офанзива је још један послератни фолклорни назив. За разлику од подухвата Ужице, овде су на удару први дошли Дангићеви четници око Власенице, Дрињаче, Понора итд.Операција је трајала од 15—23.1.1942.
По гушењу устанка у Босни и завршетка операције „Бадер“, односно „Источна Босна“, укупно је било заробљено 643 четника и спроведено у Шабачки логор.У акцијама Немаца погинуло је тачно 70 четника (АВИИ, НАВ, Т—501, Р—247, С—723).Највеће губитке су Дангићеви четници трпели од маскираних немачких аутоматичара на скијама које смо имали прилике да видимо у Шотрином филму „Игмански марш“. Са ухваћеним партизанима у децембру 41 и за време претраживања терена у јануару 42, укупно је у Шабачком логору боравило што партизана, што четника, што таоца око 2.000 људи. Један мањи број Дангићевих четника и нешто „белотракаша“ је отпуштено након Недићевих интервенција, али је велики број остао у логору и стрељан крајем јануара 1942, док је један део послат у Нишки логор и погубљен у фебруару 1942. Немачки официр 23 марта 1942. пита свог претпостављеног шта да ради са 300 четника који нису стрељани кад и остали /Мисли на оне из Шапца-прим АД/ (И.Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, стр.92).Након Дангићевог одласка у Београд ова група је одведена на Бањицу и маја 1942. упућена у Солун где јој се губи сваки траг. У Шабачком логору су стрељани и партизани заробљени у Источној Босни. Такође, губици партизана у подухвату „Бадер“ били су далеко већи од четничких (451 мртвих, 788 заробљених), али то не мења ствар, јер је ноторно да то није била никаква „Друга непријатељска офанзива“ већ војни подухват за елиминисање устаника и једне и друге боје у Источној Босни и смиривања стања у земљи.
Treća neprijateljska ofanziva, poznata kao Operacija Trio, koja je za cilj imala likvidaciju partizanskih snaga na granici Bosne i Crne Gore u proljeće 1942. godine. Ponekad se pogrešno navodi kao bitka na Kozari, odnosno kozarska ofanziva.
Моја примедба: Операција Трио је изведена у три етапе: 1,2 и 3 и није познато да су њом прогоњени комунисти, већ напротив, да су они сарађивали са усташама против четника, а да су ту били и Немци као противници четника. Према немачким документима, подухват је изведен од 8—12.4.1942.За овај подухват, много кључних докумената недостаје, али налазимо да су губици четника у једној фази били. 16 погинулих од Немаца (реон Веље Главе-10.4.1942;АВИИ, НАВ, Т—501, Р—247, С—1002).Операција Трио није била уперена против чишћења партизана на Козари, јер то, једноставно нема у немачким документима. За чишћење Козаре и Просаре стоји прецизно у Вистхауптовом извештају и не помиње се под шифром Трио. Козара је био подухват изведен касније (од 9—23.7.1942) и нема никаквих веза са операцијом Трио која је изведена у априлу 1942. Онај који је намерно изједначио подухват Трио и тзв.Козарску операцију је велики фалсификатор. Мада, писац чланка лепо каже да се Козара некада погрешно наводи као подухват Трио. Тако подухват „Трио“ није била никаква „Трећа непријатељска офанзива“ већ немачко-усташко-комунистичка операција против четника и још један од многобројних комунистичких фолклора.Учешће Италијана је такође загонетно јер они организују посебан подухват „Столац“ у то време.Комунисти су писали: Италијани-Немци-Усташе против партизана, а негде стоји и Италијани-Четници-Немци против партизана. Ништа од овога није тачно.
Četvrta neprijateljska ofanziva, poznata kao bitka na Neretvi, odnosno Operacija Weiss, je predstavljao pokušaj likvidacije glavnine partizanskih snaga u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, odnosno likvidaciju teritorije poznate kao Bihaćka republika početkom 1943. godine.
Ово је био заиста немачки широки подухват против комуниста.
Peta neprijateljska ofanziva, poznata kao bitka na Sutjesci, odnosno Operacija Schwarz je predstavljao pokušaj da se partizanske snage opkole i unište na granici Bosne i Crne Gore u kasno proljeće 1943.
Хвали да су обухваћене и четничке снаге у Црној Гори, да је један број заробљен, одведен у Краљево и стрељан 7.јуна 1943.
Šesta neprijateljska ofanziva je naziv za seriju ofanzivnih operacije koje su njemačke snage poduzele od septembra 1943. do početka 1944. kako bi od partizanskih snaga oduzele teritoriju oslobođenu nakon kapitulacije Italije.
Моја примедба: То је био подухват „Лоптаста муња“ који је изведен у децембру 1943. Никако то није био подухват који је почео од септембра 43. Побркани су подухвати „Балкански кркљанац“, „Шнештурм“, „Емил“ итд. Уствари, сви ти подухвати су урачунати као „Шеста непријатељска офанзива“ сходно комунистичким хвалисањима.
Sedma neprijateljska ofanziva, poznatija kao Operacija Konjićev skok ili Desant na Drvar, je bio ambiciozni pokušaj njemačke vojske da se krajem maja 1944. partizanske snage obezglave padobranskim desantom čiji je cilj bilo likvidacija ili zarobljavanje njihovog vrhovnog komandanta, maršala Tita.
Моја примедба: Не може се офанзивом назвати десант јер ту нема оклопних возила, пешадије већ само диверзаната који су упали на туђу територију и завршили посао. Пре би се подухват могао насловити „диверзантском акцијом“ пошто је много партизана с леђа било ликвидирано од добро маскираних Немаца.Такође, тешко се може прихватити чињеница да су већина Немаца били робијаши пуштени на слободу под условом да ухвате Тита. Овакву акцију су извеле елитне немачке јединице које су се у Врњачкој Бањи још много раније обучавале. Од свих тих, назови „криминалаца“ страдало је према немачким документима њих 122, а изгубило се 83. Онда излази да су и криминалци били бољи борци од партизана, али то је исто комунистички фолклор.
У комунистичким књигама се помиње и „Осма непријатељска офанзива“ која је заправо био подухват „Трумф“ и „Кераус“ у Србији 1944, али и то је још један од комунистичких фолклора.
Па тако излази да су Немци извели свега два јача подухвата против партизана за време читавог рата. Ови подухвати су имали своју шифру и жалосно је да се они насловљавају „непријатељским офанзивама“. Офанзива је чиста војничка реч. То се више користи када се напада нека елитна група која има тенкове, артиљерију, авијацију итд, а не прогањање устаника по шумама и брдима.
Тако смо и ми могли да србијанске подухвате против четника насловимо „офанзивама“, али чему то?
После рата, да би се народу напунила глава о партизанској борби, учињен је један невиђени преседан. На Универзитету у Београду као посебан предмет је уведена „Истоја НОБ-а 1941-1945“, а предавач је био лично Владимир Дедијер. Овај предмет је укинут после увођења социјалистичког самоуправљања и претворен је у „Историју Југославије од 1918.“ ,како се и дан-данас назива.
Многи предавачи су после рата били присиљавани да говоре о историји НОБ-а, али они нису имали елементарна знања и нису ни знали шта је то толико важно да се нпр.минимизира Француска револуција и више потенцира НОБ. Тада су дежурни Марксисти писали и давали брошуре у којима се по први пут среће тај термин „непријатељске офанзиве“. Многи ученици су падали на предмету историје јер нису знали шта су то „Седам непријатељских офанзива“. Прелазна оцена је уследила уколико би се у прсте знала Ужичка република-Игмански марш-Козара-Неретва-Сутјеска-Централна Босна и Дрвар.
Што је најгоре, и данас старије генерације професора причају о „Првој непријатељској офанзиви“, не знајући да се она називала „Ужице“ и да је то била партизанска фаза операције. За четничку није 70% ни чуло, а да се назива „Михаиловић“, још мање.
На жалост, већина није схватила да је то „пропагандни фолклор“ ради дизања у небеса Народноослободичаке борбе и да се тај термин први пут среће 1946. на предмету „Историја НОБ-а 1941-1945“, односно да су га „родили“ дежурни Марксисти
nemaš greške.