Историја Славије између два свјетска рата је историја спорта БиХ и у буквалном смислу те ријечи историја сарајевских Срба.
Све почиње 1908. када ученици 6. разреда сарајевске гимназије, након боравка у Загребу гдје су се упознали са правилима фудбалске игре, доносе прву фудбалску лопту у Сарајево. Међу наистакнутијим тадашњим сарајевским гимназијалцима, били су Феодор Лукач и Емил Најшул који су се познавали још из нижих разреда гимназије које су похађали у Тузли. Поред њих треба споменути и Стеву Јокановића, Здравка Јефтановића и Свету Геровца. То су све били иницијатори оснивања првог фудбалског клуба на просторима Босне и Херцеговине. Клуб су назвали “Средњошколски спортски клуб”.
У Политикином тексту насталом 30 година касније поводом јубилеја Славије написано је да су клуб “Основали ђаци српски оријентисани и надахнути идејама словенства и југословенства. Другим речима дечаци који су постали национални борци и мученици, а доцније први пионири организованог спорта у слободној држави.”
Клуб није имао званични карактер, а према томе ни јавно руководство, него се Феодор Лукач сматрао његовим предсједником, а блајник је био Здравко Јефтановић и он је водио бригу о чланарини која је износила једну круну мјесечно. У првој оснивачкој групи били су омладинци – Лукач, Најшул, Јефтановић, Јокановић, Сулејманпашић, Радовић, Геровац, Бугарски, Самарџија, Караман, Зовко, Човић, Матановић….
Убрзо је набављена још једна лопту из Прага, копачке из Загреба и узета боја дресова Славије из Прага, тако да се већ у прољеће 1909. године формира регуларна фудбалска екипа, али још увијек далеко од праве фудбалске игре. Тек доласком 48. бечког пјешадијског пука у Сарајево са којим је дошао фудбалер Бечког Рапида- Хармер, почиње прави фудбалски спорт да се развија у Сарајеву.
Први терен на коме су тренирали био је мали простор иза Државне штампарије те су ускоро прешли на војно вјежбалиште на Ченгић Вили. Игралиште није било ограђено, нису постојали ни стални голови, па су млади спортисти за сваки тренинг и за сваку утакмицу морали из града носити балване са крампама и лопатама, као и мреже, лопте и остале реквизите.
Прва званична утакмица била је против војника Бечлија, који су били на служби у Сарајеву, а резултат је био 4:2 за “Средњошколски спортски клуб.” Бечлија Хармер био је први учитељ фудбалерима, а 1911. проведена је потпуна клупска организација. Клуб је имао 24 фудбалера, наступао је са двије екипе. Прву чету сачињавали су, голмани Јанковић и Малишевић, бекови Најшул и Петровић, халфови Сулејманпашић, Бугарски и Бајер, напад Лукач, Геровац, Јокановић, Радовић, Јефтановић. Друга чета: Варићак, Мишковић, Самарџија, Бранисављевић, Тоукалек, Орлић, Поповић, Херман, Ваш, Штегер, Врињанин, Блажевић.
Прва утакмица изван Сарајева одиграна је 1912. у Сплиту против Хајдука. Према сјећањима Феодора Лукача, цијела екипа је пошла на излет у Сплит. До Травника су ишли возом, а од Травника до Сплита пјешке. Кад су у Сплиту сазнали за њихово долазак, договорили су двије утакмице у два дана, а Сплићани су екипу из Сарајева том приликом етикетирали као “Осман”. На званичној страници Хајдука пише да су утакмице одигране 07. и 08. априла 1912. и да је први меч домаћин добио са 4:1, док су другу утакмицу тријумфовали гости из Сарајева резултатом 2:1.
Осим фудбала, иста екипа младића је у Сарајево донијела и планинарство и атлетику и при томе организовала први лакоатлетски митинг у БиХ. Увели су спортско пливање и покренули скијање на околним планинама.
У то вријеме у Сарајеву су постојала два центра: Гимназија и Хотел “Европа” из којих су полазиле све културне и спортске активности. Управо у хотелу “Европа” договаране су будуће активности, а све је било олакшано тиме што је Здравко Јефтановић био син власника “Европе”.
Током балканских ратова 1912. и 1913. године развио се у клубу национални покрет тако да је поред спортског добијао и национални карактер, а већина чланова клуба су се укључили у рад “Младе Босне”. У тим годинама дошло до подјеле јер су се од “Средњошколског спортског клуба” одвојили хрватски фудбалери који су приступили раније основаном “Хрватском спортском клубу” који ће касније добити име САШК. Они који су остали назвали су се “Српски спортски клуб”. Међутим, пред те младиће се испријечила администрација, односно тадашња власт. Угледни представници др Душан Јефтановић и Јово Шошић борили су се да нови клуб добије јавно-правни статус. Нису успјели у тим жељама пред влашћу која није била благонаклона српским идејама. Ипак, то није спријечило “Српски спортски клуб” да развије своје успјешне активности, али тешкоће пред којим се нашао “Српски спортски клуб” ујединиле су све његове чланове и симпатизере.
Направљено је ново игралиште код “Чурчић-Виле” које је задовољавало тадашње услове и потребе фудбалске и атлетске екипе, али Сарајевски атентат прекида планиране спортске активности, а у наредним данима, нушена анти-српском хистеријом, руља је разорила игралиште и сав инвентар спалила, а доста чланова клуба је похапшено.
Клуб је за вријеме рата дао 15 официра, пребјеглица у Русију, а затим српских добровољаца. Они су под вођством Стеве Геровца основали “Српски спортски клуб” у Одеси и око себе окупили све наше људе који су се тамо затекли. Играчи су били из Соколских удружења тако да је клуб у неком облику наставио свој рад и током Првог свјетског рата.
Након завршетка првог свјетског рата вратили су се из војске многи чланови клуба, па су заједно са млађим друговима који су остали у Сарајеву одлучили да обнове “Српски спортски клуб”. Тада није изабран посебан одбор за обнову Клуба него су функције обављали сами играчи. Носиоци тих активности били су С. Лукач, Б. Векић, Д. Скочајић, Ж. Праштало, М. Катић, Г. Шаренац, А. Спајић, Самовуковић, Лугоњић, Бајер, Малешевић, Самарџија….Одбор на челу са професором професором Н. Вујичићем, основан је 1919. године.
Заједно са сарајевским Хајдуком и САШК-ом одлучују да заједнички направе игралиште на Скендерији и ту играју до 1925. године и изградње сопственог стадиона на Маријин двору.
Клуб је био по националној орјентацији српски, али је гајио југословенску идеју и 1921. године мијења име у Спортски клуб Славија. Била је то логична посљедица свеславенске оријентације његових чланова.
Аутор: Александар Костовић
Текст преузет са адресе: http://www.humanusbalkanika.com/aleksandar-kostovic-slavija-prva-prica/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.