Као да ја никад нисам овде био.
Све је пусто, немо, непознато мени.
И ја видох, само, где пролазе сени
Без речи и даха, газећ’ земљу ти’о.
А свуд око мене видим гробља нова
Посејано, свесно, без бола и туге,
Да не буду наша деца туђе слуге,
И да у слободи славе дела ова.
Гледајућ’ са поштом засађене њиве
Са духом слободе и нашег херојства,
У визији видех свирепа разбојства,
Што с њима хтедоше да нас пређу живе.
А из једног гроба израсла је јела
И развила своје витке, танке гране.
И чух где ми прича за минуле дане,
Спомињући борбе и бесмртна дела.
„…Кроз цео свој живот гледах ја врлине
Српскога народа, што слободу воли,
И слушах молитве како Бога моли,
Да му роду даде добре особине.
Разљутих се само кад су деца мала,
Не питајући ме везала ми грање
И уз песму милу почели играње,
Све док од тежине грана није пала …..
И пође недеља, месец, па и више –
Ја не видех децу . Већ крај стиже свему.
Слушах само како кроз тишину нему
Плаче грање и са лишћем сузе брише.
Док још нисам знала, што се с њима збило,
Олуја је дошла, не знам с које стране,
Поломи ми грање и отвори ране.
…. Седи. Скини капу и чуј шта је било.
Умукла су звона и глас птица ноћни
И чуо се јаук прегаженог Рода.
Крв се многа проли, као да је вода,
Ал’ свуд се видео наш Геније моћни.
Једног јутра, зором, кад дођоше људи
Конопцем свезаше ону грану, тамо.
Помислих на часак: деца иду амо
И за њиха праве да с играју туди.
Иронијо клета! Место деце младе
Обесише старца и то само с тога,
Што је Србин био и што зваше Бога
Да га спасе мука и даде му наде.
А ја се застидех околине своје
Што им грана моја за злочин послужи,
И погледах кришом да ли друга тужи
И да ли су редом све судбине моје.
И видех: како се бића људска ти’о
Без иједног крика о гранама нишу,
И покрęтом својим историју пишу,
Једнога народа, који роб је био.
И на овом месту, где су пале жртве,
Остала сам овде као спомен славе,
И јоште ме крви мога Рода плаве
И још гледам Србе о гранама мртве…..”
После ове приче било ми је јасно….
И кроз цело време крај суморног гроба
Ја сам слуш’о химну некадашњег роба
Што пева слободи, изграђеној часно.
Нови Сад, 1924 год. Алија С. Коњхоџић
“Српско Косово”, Скопље,
број 24, од 15. децембра 1924.
ИЗВОР: http://pobori.blogspot.ba
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.