др Боривоје Милошевић1
Филозофски факултет
Бања Лука
Кључне ријечи: Соколски покрет, Босна и Херцеговина, Први свјетски рат, велеиздајнички процеси, „Побратимства“.
Апстракт: У раду је изложен кратак историјат оснивања српских соколских друштава на југословенским просторима, а потом и репресивних мјера које су аустроугарске власти примјениле против Сокола уочи и током Првог свјетског рата, оптуживши ова друштва за велеиздају, великосрпску пропаганду и рад на
унутрашњем урушавању Монархије.
Соколски покрет је настао 1862. у Чешкој под идејним вођством доктора филозофских наука Мирослава Тирша.2 У настојањима да окупе што више присталица, „Соколи“ су иступали са либералним паролама свесловенског јединства и узајамне солидарности. Соколство је од свог настанка снажно наглашавало идеје француске револуције: слободу, братство и једнакост, а окупљалo је чланство без обзира на вјеру, сталеж и националност.3 Схватити „Соколе“ само као пуко гимнастичко друштво било би заправо ограничено схватање његовог историјског задатка. Започет код Чеха, покрет се већ 1863. пренио у словеначке земље када је у Љубљани основан „Јужни сокол“.4 Соколска организација се на тлу хрватских земаља почела ширити послије 1879. „Фрушкогорска жупа“ са сједиштем у Сремским Карловцима била је матица
српског соколства на тлу Аустроугарске. Из Карловаца су уједно потекле идеје за оснивањем Босанско-Херцеговачке, Приморске и Крајишке соколске жупе. Прво српско друштво за гимастику и борење у Кнежевини Србији основано је још 1857. на иницијативу сликара Стевана Тодоровића, али je тек 1910. основан Савез српских соколских друштава „Душан Силни“.5 Прво соколско друштво у Црној Гори основано је 1906. на Цетињу.6 На Првом свесрпском соколском састанку одржаном у Београду новембра 1910. спроведено је уједињење цјелокупног српског соколства, које је уочи Првог свјетског рата бројало 122
друштва са око 8.000 чланова.7 Српски соколи су почетком XX вијека створили густу мрежу друштава у Сјеверној Америци. Прво српско соколско друштво у САД основано је маја 1909. у Синсинатију (Охајо). Српска соколска жупа формирана је 1. октобра 1911. Исте године је у Њујорку почео да излази лист
српских сокола Соко. На скупштини Српске соколске жупе у Чикагу одржаној 1912. за почасног старјешину изабран је Михаило Пупин.
Први покушај оснивања једног српског гимнастичког друштва у Босни и Херцеговини потекао је из Фоче 1893. када је група грађана упутила молбу Земаљској влади да им одобри оснивање „Сокола“ и „Побратимства“.8 Влада није одобрила овај захтјев због истицања назива „српски“ и формирања друштва на националној основи што се косило са ондашњом званичном државном политиком. Пет година касније у Фочи је ипак основано друштво „Побратимство“ са циљем борбе против алкохолизма и унапређења народног здравља и просвјете. Прво српско гимнастичко друштво у Босни и Херцеговини основано је 1904. у Мостару. Годину дана касније, покренута је иницијатива за подизање српског гимнастичког друштва у Сарајеву, чија су правила одобрена 1906.9 У приступном говору Димитрије Матејић, наставник гимнастике у сарајевској гимназији, заложио се за истрајан рад на подизању тјелесних и душевних особина, те да „као грађани наше поносне и кршне домовине даћемо и војсци способне борце, а отаџбини добре и жилаве браниоце“.10 Мостарско и
сарајевско соколско друштво, уз бањолучко основано 1906, представљала су темеље даљег развоја соколског покрета у земљи. У Тузли је прво соколско друштво основано 1907. Од самог почетка оснивања друштава повела се полемика око њиховог назива. Просрпски орјентисана група у покрету залагала се за национална имена „Душан Силни“ или „Обилић“, док је пројугословенска струја била мишљења да сва друштва требају носити назив „Српски соко“.11 Из Сарајева је 1909. потекла идеја за оснивање Српске соколске жупе Босанско-Херцеговачке.12 На уједињењу свих српских сокола у земљи највише су радили
др Лаза Поповић, др Војислав Бесаровић и Ђоко Перин. Влада је 26. фебруара 1910. одобрила правила жупе. На првој конститутивној сједници 9. маја 1910. за старјешину жупе је изабран др Војислав Бесаровић, за замјеника старјешине Ђоко Перин, а начелника жупе Стеван Жакула.13 Тако су од оснивања Жупе
најважније функције у њој обављали функционери сарајевског „Српског сокола“.14
Један од најважнијих задатака Жупе, недуго по њеном оснивању, било је учешће српских сокола на Шестом соколском слету у Прагу, на Видовдан 1912.15 На овом слету су остварени блиски контакти између српских сокола из Босне и Херцеговине и сокола из Србије, као и уопште српског и хрватског соколства.16 Исте године „Соколи“ су имали запажен наступ приликом прославе десетогодишњице рада „Просвјете“. Соколски покрет се брзо проширио на селу, посебно у Босанској Крајини и Херцеговини. Говорећи о акцији на сиромашном српском селу, „Соколи“ су истицали како је потребно „заталасати и пробудити ону масу, која је запарложена и запуштена почела приказивати знаке трулежи и дегенерације“.17 Од 1907. до 1914. у Босни и Херцеговини су основана 54 српска соколска друштва и четири српска гимнастичка друштва.18 Анексија Босне и Херцеговине потакла је „Соколе“ на још живљи рад међу омладином. Соколство је било позвано да својом снагом цијели народ увјери у вриједност и снагу југословенског уједињења. Мишко Јовановић, старјешина српских сокола у Тузли, са Вељком Чубриловићем путовао је од села до села и проповједао соколске идеје.19 Вође покрета су настојале, да по узору на „Соколе“ у Србији, у своје редове привуку што више школске омладине. Вођство српског сокола из Босанске Градишке прво је дошло на замисао да соколске идеје пресади у широке народне слојеве помоћу „Побратимства“, па је први велики слет „Побратима“ и „Сокола“ одржан у Градишци на Видовдан 1911. Од самог оснивања, СКПД „Просвјета“ је нарочиту пажњу посвећивалa „Соколима“ помажући их материјално и у сваком другом смислу. Док је „Просвјета“, по ријечима Бранка Чубриловића, имала за задатак да „одухови, пробуди, душевно револтира савременог Србина, дотле је Соко морао, а и требао да физички очеличи, морално пробуди националног Србина“.20 Високи функционери „Просвјете“ су уједно подстицали ширење „Побратимстава“.21 Од 1899. до 1913. у Босни и Херцеговини су основана 53 „Побратимства“.22 Највише их је било у котару Босанска Градишка, тачније округу Бања Лука.23
У југословенским земљама под аустроугарском управом власти су од настанка покрета ометале рад „Сокола“, сматрајући да је ово гимнастичко и спортско удружење уједно и политички покрет који је ширио идеје уједињења југословенских народа у једну државу.24 Сваку политичку кризу и сваки сукоб Монархије са Краљевином Србијом пратили су прогони српских сокола.25 Почетак Балканских ратова дао је нови подстрек соколима у Босни и Херцеговини. Према грубим процјенама више од 170 српских сокола су као добровољци учествовали у редовима српске и црногорске војске у Балканским ратовима и касније током Првог свјетског рата.26 Мишко Јовановић је у име подрињско-посавских сокола прикупљао добровољне прилоге за „Црвени крст“.27 Соколи су, међу осталима, били организатори добровољачких јединица у Русији, Француској, Италији и Америци.28 Генерал Оскар Поћорек је искористивши „Скадарску кризу“ 2. маја 1913. донио тзв. „изнимне мјере“ којима је, између осталог, распуштена Српска соколска жупа Босанско-Херцеговачка са свим друштвима, а имовина им је заплијењена.29 По укидању „изнимних мјера“, српски соколи су са још више борбености наставили са националним радом. Земаљска влада је као услов за обнову распуштених друштава тражила да се у правилима појединих друштава изврше извјенсе измјене, а посебно да се у правилима Соколске жупе уклони опдредба о окружним соколским начелницима. Ипак, Заједничко министарство финансија је повољно ријешило жалбу коју си тим поводом упутила српска друштва против рјешења Земаљске владе, тако да је рад настављен по старим правилима.30 Говорећи о соколима уочи Првог свјетског рата, један од вођа овог покрета Душан М. Богуновић је истакао: „Бити члан соколске организације у Босни и Херцеговини значило је бити отворен непријатељ Аустро-Мађарије,
(…). Бунити се, освежавати свест, љубити Србију и краља Петра, (…) а дизати се против не само личнога, него и националнога ропства, то је био основни мотив соколске политике у Босни и Херцеговини.”31
Команда 13. корпуса у Загребу обавјестила је јануара 1914. године Министарство рата у Бечу да српска соколска организација у Хрватској врши припреме да посјети Косово поље 28. јуна 1914. и том приликом учествује у видовданској прослави са соколима из Краљевине Србије. Надвојвода Франц Фердинанд је затражио да се спријечи одлазак сокола из Хрватске на ову прославу.32 Недуго потом, у Загребу се одиграо први покушај уједињења свих соколских организација јужнословенских земаља. О уједињењу југословенског
соколства састављена је декларација која је требала бити објављена на свесловенском соколском слету у Љубљани.33 Слет у Љубљани требао је представљати значајну манифестацију јединства српског, словеначког и хрватског соколства које је имало да наступи под истом заставом.34 Планирани слет је забрањен од стране власти због намјераваног учешћа сокола из Србије. Умјесто тога, Соколска жупа Босанско-Херцеговачка заказала је на Видовдан у Бањој Луци велики покрајински слет. У свечаној поворци која је прошла кроз град учествовали су заједно српски и хрватски соколи пјевајући „Хеј Словени“.35 Започете слетске активности прекинуте су када су из Сарајева стигла информација о атентату.36 На примљене вијести о убиству Франца Фердинанда, учесници соколског слета су одговорили са узвицима одушевљења.37 Бањолучки соколи су поводом овог слета добили више поздравних писама, међу којима и један телеграм крагујевачких сокола, који је касније послужио као повод за хапшење соколских функционера у Бањој Луци.38 У антисрпским демонстрацијама, насталим непосредно по атентату, уништена је имовина многих српских културних и просвјетних организација, међу њима и неколицине соколских друштава. Заједнички министар финансија Леон Билински и генерал Оскар Поћорек су били мишљења да треба заузети чврст став према свом српским политичким и културним друштвима, а Босански Сабор или распустити, или у њега именовати само Монархији лојалне елементе. Билински је инсистирао да се посебно строго поступа према друштву „Просвјета“, матици цјелокупног српског културно-просвјетног рада у земљи. Билински је предлагао да се на чело „Просвјете“, за коју каже да уједињује све Србе без обзира на политичке разлике, именују људи који ће бити вјерни држави.39 Земаљски поглавар Поћорек је 25. јула 1914. распустио Српску соколску жупу оптуживши је за везе са Савезом соколских друштава „Душан Силни“ из Београда, који је иначе од раније сумњичен за револуционарни рад на разбијању Монархије.40
Крајем јула 1914. хрватска влада је од жупанијских и котарских области затражила да испитају креће ли се рад српских соколских друштава на њиховом подручју у границама закона. Услиједиле су преметачине по соколским друштвима, након чега су владини повјереници упутили извјештаје влади.41 На основу тих информација, рад српских сокола на подручју Хрватске, Славоније и Срема забрањен је августа 1914.42 Недуго потом, исти поступак је примјењен и према „компромитованим“ хрватским соколским друштвима у Монархији под оптужбом да се у њих увукла србофилска струја.43 Готово пола године касније, генерал Стјепан Саркотић је од далматинског намјесника писмено тражио информацију о томе да ли су соколска друштва забрањена заувијек или само током трајања рата. У одговору намјесника упућеном у Сарајево је наглашено како су сва „српска соколска друштва као и компромитована хрватска за свагда распуштена и да су им постављени скрбници“.44
Oктобра 1914. у Сарајеву је одржано суђење Гаврилу Принципу и друговима. Том приликом је пет лица осуђено на смрт, али су двојица касније помиловани. Сва тројица завјереника који су погубљени 3. фебруара 1915. године, Mишко Јовановић,45 Вељко Чубриловић и Данило Илић, били су дио српског соколског покрета. Јовановић је у посљедњем писму својој породици поручио: „Све српске соколе у моје име поздрави и кликни им посљедње: Здраво“!46 Чубриловићеве активности међу омладином су још од раније биле
познате властима. Поред учитељског посла, био је ангажован у „Соколима“, „Побратимству“ и друштву „Просвјета“. Чубриловић је 1912. постао повјереник „Народне одбране“, а током Балканских ратова је радио на окупљању добровољаца са Мајевице за српску војску.47
Српском соколству у Босни и Херцеговини је посвећена велика пажња у пресуди Окружног суда у Сарајеву у процесу против Гаврила Принципа и другова. До детаља је описана Главна скупштина соколског друштва „Душан Силни“ одржана јануара 1914. у Крагујевцу. Цитиран је поздравни говор предсједника друштва, мајора Михајла В. Ковачевића, који је том приликом навео како је „соколство поникло у борби против Германштине и да је оно чиста словенска установа, којој је циљ, да сву словенску браћу уједини, одушеви и
спреми за борбу културом и силом против непријатеља Словенства“.48 У извјештају управног одбора крагујевачког соколског друштва се каже како је Косово освећено, али да соколски програм није још испуњен, јер његов задатак није још свршен: „Још један велики дио народа нашег трпи муке распетог
Христа, имамо да походимо нашу браћу преко Дрине, имамо да обиђемо Шехер-Сарајево и дједовину Св. Саве, имамо да видимо постојбину старине Новака, Дели Радивоја и Старог Вујадина, да пређемо гору Романију и видимо што нам се Травник замаглио, треба једном да престане она пјесма: Аој Босно сироче у Бога, зат ти немаш нигде рода свога“.49 Даље се наводи како су уједињено српско соколство 1914. чинила 124 друштва са 8.200 чланова. У Главном одбору се, међу осталима, налазио и др Војислав Бесаровић,
предсједник Босанско-херцеговачке соколске жупе, док су чланови стручног одбора били још и Стево Жакула из Сарајева и Чедо Милић из Мостара.50
Готово истовремено са сарајевским процесом, државно тужилаштво у Загребу подигло је 29. октобра 1914. оптужницу ради злочина велеиздаје против др Лазе Поповића, др Милана Метикоша, Милана Теодоровића, др Срђана Будисављевића и Ђуре Гавриловића. Првооптуженог Поповића51 суд је теретио што је још 1904. основао Српско соколско друштво у Сремским Карловцима и тако дао подстицај даљем оснивању соколских друштава широм Монархије, што је заговарао уједињење свих сокола на тлу Аустроугарске са онима у
Србији и пропагирао политичко јединство цјелокупног српског народа.52 Срђан Будисављевић, посланик Српске самосталне странке, као старјешина Крајишке соколске жупе ухапшен је већ 22. августа 1914. Сви су оптужени за велеиздају и ширење великосрпске пропаганде кроз соколска друштва са намјером дизања
устанка и припајања Србији дијелова Монархије.53 Пресуда је донесена јануара 1916. и њом је првооптужени др Лаза Поповић осуђен на 14 мјесеци тешке тамнице, да би му казна касније била смањена на 12 мјесеци затвора.54
Од свих судских процеса одржаних у Босни и Херцеговини током рата, највећу пажњу домаће и стране јавности изазвао је Бањолучки велеиздајнички процес, одржан од 3. новембра 1915. до 22. априла 1916. Пред суд је изведен цијет српске интелигенције – народни посланици, учитељи, љекари, свештеници – сви оптужени због веза са организацијом „Народна одбрана“. „Под маском народних пријатеља и културног подизања својих сународника они су интелигентно тровали народ и направили га велеиздајницима“, навели су тужиоци.55 Од 156 Срба којима је суђено на oвом процесу, њих 38 су били чланови соколских друштава. Свих 16 осуђених на смрт били су блиски соколском покрету. Вођа херцеговачких сокола Чедо Милић, кога тужиоци називају фанатизованим поборником соколске идеје, осуђен је на смрт вјешањем, а остали на вишегодишње затворске казнe које су издржавали у Травнику и Зеници. Милића су власти прогониле још током Балканских ратова јер је упућивао народ да је задаћа „Побратима“ да се на страни Србије боре против Аустрије.56
Соколски првак Стеван Жакула је већ 1914. међу првима ухапшен. Као разредни страјешина Гаврилу Принципу и друговима, од власти је третиран као духовни отац омладине, чије је име најуже везано за историју предратног српског соколства.57 Власти су Жакулу теретиле што је био члан Уједињеног
српског соколства, што је објављивао чланке у многим соколским листовима, те друговао са „деструктивним елементима“ Мишком Јовановићем, Вељком и Бранком Чубриловићем и другима.58 Окривљеном су се на терет стављали чак и ђаки излети у Србију са тузланским гимназијалцима.59 Једном од најистакнутијих српских соколских радника, Војиславу Бесаровићу,60 осим активног рада у многим соколским листовима, на терет је стављано и то што од друштва „Просвјета“ обезбједио редовну материјалну помоћ српским соколима и стипендирање ђака – чланова соколских друштава.61 Бесаровићу су у оптужници посвећене чак четири странице. Осим у соколском покрету, оптужен је и за рад у „Просвјети“ и „Побратимству“. „Да је окривљеник пратио соколску литературу доказује не само околност да је сам писао исцрпљиве текстове о соколству, већ и то што је код њега пронађено много брошура, календара, листова, дописа, циркулара итд., у којима је говор о соколству, побратимству, ширењу соколства, о соколској мисли итд.“, навео је државни тужилац.62 Јово Н. Поповић је у оптужници наведен као Бесаровићева десна рука, секретар
„Српског Сокола“ у Сарајеву, сарадник „Просвјете“ и листова Српска ријеч и Народ. На терет му је стављано учешће у соколским слетовима у Прагу и Раваници.63 За Бранка Чубриловића, брата Вељка и Васе Чубриловића, тужилац је навео како се већ у раној младости упознао са соколском идејом, да би потом активно сарађивао у више соколских часописа. На суђењу су цитиране његове ријечи како „Соколи“ имају „свету дужност националног буђења“. Соколе је успоређивао са древним хајдуцима, а за соколску идеју је говорио да је идеја револуције и борбе против тираније.64
Тужиоци су сматрали да је рад „Сокола“ и „Побратимстава“ у Босни и Херцеговини био тек маска за дјеловање „Народне одбране“. Oва организација је сумњичена да је усмјеравала и контролисала рад свих српских националних друштава у земљи, у првом реду „Просвјете“. Рад соколских друштава био је,
према слову оптужнице, потпун одраз рада „Народне одбране“, према чијем су програму и наређењима „Соколи“ и дјеловали. Цитирајући правила овог друштва, тужилаштво је навело како је један од њених главних задатака био да што више омладине, која не потпада под војну обавезу, упише у соколске
дружине те да се у случају рата употријебе за оружану акцију.65 Према наводима оптужнице, српски соколи су имали задатак да своје чланове одгоје као будуће борце у намјери да се отргну југословенске покрајине Аустроугарске и припоје Краљевини Србији, па је стога улога соколства означена велеиздајничком.66 Читајући соколску штампу, тужиоци су закључили да је идеја соколства подразумјевала борбу против Аустроугарске Монархије као „највећег непријатеља Српства“.67 Све оптужбе изнесене притив сокола,
поновљене су и у случају „Побратимстава“. Сва ова друштва су априла 1912. уједињена у „Савез српских антиалкохоличарских друштава“.68 По узору на сродна друштва у Србији, „Побратимство“ је као најважнију тачку свог програма издвојило рад међу омладином.69 Тужиоци су подвукли како је идеја „Побратима“ била идентична оној соколској, а оба друштва су стајала под окриљем „Просвјете“ унутар које је био концентрисан рад свих српских организација у земљи.70 „Побратимства“ су према наводима оптужнице стајала
у блиској вези са „Савезом трезвене омладине“ у Србији, за који се тврдило да је био потчињен витешкој секцији „Народне одбране“. Као најагилнији пропагатор „Побратимства“ у Босни и Херцеговини означен је Милош Ђуран. На концу, тужиоци су закључили како су „Просвјета“, „Соколи“ и „Побратими“
чинили јединствени покрет који је имао за циљ да прожме српски народ у Босни и Херцеговини жељом и тежњом да се покрајине отргну из састава Монархије и припоје Србији.71 Занимљиво је да су се тужиоци током суђења трудили да прикрију доказе о заједничкој сарадњи српских и хрватских сокола у земљи.
Власти су брижљиво криле чињеницу да су још 1912. у Прагу српски и хрватски соколи одлучили да под истом заставом, заједно са Словенцима, наступе на великом соколском слету планираном 1913. у Љубљани.72
Завршетком рата поново су оживјеле соколске активности. Послије 1918. српски соколи у Босни и Херцеговини су почели обнављати у рату угашена друштва. Управа Српске соколске жупе Босанско-херцеговачке донијела је априла 1919. одлуку да избрише из имена епитет „српски“ и уједини се са
хрватским соколима у земљи.73 Соколи су учествовали у преносу остатака Видовданских хероја из Чешке у Сарајево. Делегацију „Сокола“ су половином 1920. предводили Стеван Жакула, др Лаза Поповић и Богдан Видовић.
Закључак
Настао у Чешкој половином XIX вијека под идејним вођством др Мирослава Тирша, соколски покрет се крајем истог вијека брзо проширио по јужнословенским земљама. Прва соколска друштва у Босни и Херцеговини основана су почетком XX вијека у Мостару, Сарајеву, Тузли и Бањој Луци, да би 1910. била обједињена у Босанско-херцеговачку соколску жупу, чији је старјешина постао др Војислав Бесаровић. Соколска национална мисија је до пуног изражаја дошла у вријеме Анексионе кризе и Балканских ратова. Власти су од настанка покрета ометале рад „Сокола“, сматрајући ово гимнастичко и спортско удружење политичким покретом који је за аустроугарску управу ширио опасне идеје уједињења југословенских народа у једну државу. Прогони „Сокола“ су врхунац доживјели током Првог свјетског рата. Рад соколских друштава на простору Босне и Херцеговине, Хрватске и Далмације је већ у љето 1914. забрањен одлуком државних власти. Имовина соколских друштава је заплијењена или уништена, док су се прваци покрета нашли на оптуженичкој клупи на низу велеиздајничких судских процеса одржаних током рата. На највећем од њих, Бањолучком велеиздајничком процесу, суђено је неколицини соколских вођа, међу осталима Војиславу Бесаровићу и Стевану Жакули. Сви су редом оптужени за везе са организацијом „Народна одбрана“ и рад на унутрашњем урушавању Монархије који је имао за циљ отргнуће Босне и Херцеговине из њеног састава и припајање Краљевини Србији.
1 milosevic977@gmail.com
2 Gojko Jakovčev, Sokolska organizacija i stvaranje prve zajedničke države Južnih Slavena
1863─1918. godine, у: Zbornik radova Stvaranje jugoslovenske države 1918, Beograd 1983, 67. Тирш
је уједно поставио темеље соколске идеологије у чијој основи се налазила идеја о потреби
покрета да одгаја своје чланове у тјелесном, моралном, народном, демократском и напредном
духу.
3 Nikola Žutić, Sokoli – ideologija u fizičkoj kulturi Kraljevine Jugoslavije, Beograd 1991, 5.
4 Препознајући у њему идеје опасне по опстанак Хабзбуршке Монархије, власти су од почетка
према покрету заузеле негативан став у чему су имале снажну подршку Католичке цркве, која је
као противтежу Соколу основала своју организацију Орао; Gojko Jakovčev, Sokolska organizacija
i stvaranje prve zajedničke države Južnih Slavena 1863─1918. godine, 68─69.
5 Један од најактивнијих гимнастичара који су тада дјеловали у дружини Стевана Тодоровића
био је млади српски војни љекар Владан Ђорђевић. На иницијативу Војислава Рашића у
Београду је 1892. основана паралелна гимнастичка организација „Београдско гимнастичко
друштво Душан Силни“. Односи између „Сокола“ и „Душановаца“ били су праћени великим
ривалством; Душан Цветковић, Соколи и соколски слетови, Београд 1998, 15─18.
6 Исто, 26.
7 Никола Жутић, Омладински антихабзбуршки национал-културни покрети и сарајевски
атентат (1908─1914), у: Гласник Архива и архивских радника РС, бр. 6, Бања Лука 2014, 254.
8 Ђорђе Пејановић, Културно-просветна, хумана и социјална друштва у Босни и Херцеговини за
време аустријске владавине, Сарајево 1930, 19.
9 Петар П. Павловић, Српски Соко, Српско Сарајево 1999, 64, 69, 70.
10 Ljubiša Zečević, Fizička kultura i sport u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske uprave, у:
Pregled – časopis za društvena pitanja, br. 2, Sarajevo 2008, 51.
11 Кристина Пантелић-Бабић, Теоријски и практични допринос Чеде Милића развоју соколства у
Босни и Херцеговини (необјављена магистарска теза), Бања Лука 2013, 24.
12 Пештански лист Пештер Лојд је коментаришући ову акцију оцјенио како су Срби из Босне
пронашли успјешан трик како да се неупадљиво политички организују. Задаћа ових соколских
друштава, била је по писању листа, да се српство организује против „германске инвазије“;
Исто, 79.
13 Стеван Жакула је рођен 1875. у селу Перушић у Лици. Гимназију је похађао у Винквцима и
Сарајеву, а Филозофски факултет у Грацу. Службовао је као гимназијски професор у Мостару и
Тузли, те у Трговачкој академији у Сарајеву. Жакула је једна од најмаркантнијих личности у
југословенском соколском покрету. Био је један од оснивача „Српског сокола“ у Тузли 1907.
Године 1910. је изабран за страјешину Српске соколске жупе Босанско-Херцеговачке. Залагао се
за уједињење свег српског соколства са соколством у Србији. Активно је учествовао у раду
пјевачког друштва „Гусле“ и часописа Зора у Мостару, те друштва „Просвјета“. Објавио је више
радова из области историје, књижевности и соколства. Умро је 1939. у Београду; Jelena Dopuđa,
Stevan-Stevo Žakula, у: Prilozi za istoriju fizičke kulture, br. 4, Sarajevo 1971, 53─60; Петар Д.
Павловић, Физичка култура српског народа у Босни и Херцеговини до 1918. године, 204─208.
14 Хисторијски архив Сарајево (=ХАС), Лични фонд др Војислава Бесаровића, BV─66─21.
Улога „Српског сокола“ у Сарајеву, 1.
15 На слету у Прагу из Српске соколске жупе Босанско-херцеговачке учествовало је 267 чланова
из 31 српског соколског друштва на челу са старјешином др Војиславом Бесаровићем; Петар Д.
Павловић, Физичка култура српског народа у Босни и Херцеговини до 1918. године, Српско
Сарајево 1998, 122─123.
16 ХАС, Лични фонд др Војислава Бесаровића, BV─66─21. Улога „Српског сокола“ у Сарајеву,
3.
17 Календар СПКД „Просвјета“, Сарајево, бр. 6, 1913, 144.
18 Прво српско соколско друштво основано је у Тузли 1907; Петар П. Павловић, Српски Соко,
Српско Сарајево 1999, 92─94.
19 Sokolski glasnik, Ljubljana, br. 2, 31. januar 1924.
20 Hajrudin Ćurić, Sokoli i „Prosvjetina“ proslava 1912. godine, у: Prilozi za istoriju fizičke kulture,
br. 3, Sarajevo 1970, 67.
21 Божо Маџар, Просвјета–Српско просвјетно и културно друштво 1902-1949, Бања Лука-
Српско Сарајево 2001, 144─147. О међусобној сарадњи Побратимстава и соколских друштава,
познати соколски радник Стеван Жакула је, између осталог, рекао: „Не једно испред другог,
него једно уз друго“; Петар Д. Павловић, Физичка култура српског народа у Босни и
Херцеговини до 1918. године, Српско Сарајево 1998, 162.
22 Исто, 164─166.
23 Мирјана Продановић, Соколски покрет у Бањој Луци од 1878. до априла 1941 (необјављена
магистарска теза), Бања Лука 2014, 44.
24 Gojko Jakovčev, Sokolska organizacija i stvaranje prve zajedničke države Južnih Slavena
1863─1918. godine, 77.
25 Nikola Žutić, Sokoli – ideologija u fizičkoj kulturi Kraljevine Jugoslavije, 7.
26 Петар П. Павловић, Српски Соко, Српско Сарајево 1999, 117─124. Када су једног
аустроугарског званичника питали зашто власти дозвољавају оснивање соколских друштава која
су сумњичили за антидржавне активности, он је одговорио: „Врло проста ствар. Ми на тај начин
имамо готов списак непоузданих људи и велеиздајника“; Исто, 115.
27 Hajrudin Ćurić, Izvještaji Miška Jovanovića, у: Prilozi za istoriju fizičke kulture, br. 8, Sarajevo
1974, 40.
28 По избијању Првог свјетског рата српски „Соколи“ у Америци организовали су прикупљање
добровољаца за Србију. Добровољци су послати на војну обуку у логор Лазуаз у Сјеверној
Африци. У редовима српске војске учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању
отаџбине. У вријеме Балканских ратова, српски соколи из САД-а су наглашавали потребу да се
систематски припреме, да када дође час народног уједињења, својим знањем и вољом помогну
сународницима; Optužnica državnog odvjetništva protiv Vasilja Grđića i drugova pred Okružnim
sudom u Banjaluci 1915─1916, Banjaluka 1915, 194.
29 Hajrudin Ćurić, Kako je ukinuta Srpska sokolska župa Bosansko-Hercegovačka, у: Prilozi za istoriju
fizičke kulture, br. 4, Sarajevo 1971, 1.
30 ХАС, Лични фонд др Војислава Бесаровића, BV─66─21. Рад српских соколских друштава од
новембра 1913. до Видовдана 1914, 1─2.
31 Соколски Гласник, Љубљана, бр. 10, 31. маја 1924, 118─120.
32 Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914, Beograd 1966, 327.
33 Nikola Žutić, Sokoli – ideologija u fizičkoj kulturi Kraljevine Jugoslavije, 8.
34 ХАС, Лични фонд др Војислава Бесаровића, BV─66─21. Рад српских соколских друштава од
новембра 1913. до Видовдана 1914, 1─2.
35 Милан Јанковић, Слобода и Југославија, Београд 1939, 19.
36 Hajrudin Ćurić, Kako je ukinuta Srpska sokolska župa Bosansko-Hercegovačka, 9. Вијест о
атентату је у Бањој Луци службено објављена тек у 16.00 часова, тако да је овај град вјероватно
међу посљедњима у Европи сазнао за убиство Франца Фердинанда; Врбаске новине, Бања Лука,
год. IX, бр. 1.450, 26. јун 1938, 4.
37 Ђорђе Микић, Бања Лука на Крајини хвала, Бања Лука 1995, 381.
38 Врбаске новине, Бања Лука, год. IX, бр. 1.441, 5. јун 1938, 1.
39 Политика, Београд, год. XXVI, бр. 7.770, 21. децембар 1929.
40 АБиХ, ЗВ, през. бр. 7.005, 25. VII 1914.
41 Mislav Gabelica, Političke prilike u Banskoj Hrvatskoj na početku Prvog svjetskog rata, у:
Društvena istraživanja, vol. 23, br. 1, Zagreb 2014, 190.
42 Никола Жутић, Омладински антихабзбуршки национал-културни покрети и сарајевски
атентат (1908─1914), 259.
43 Милан Ж. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908─1918, Београд 1962, 126.
44 Исто, 125─126.
45 Мишко Јовановић се родио 1878. у Тузли. Од 1907. до 1914. био је старјешина „Српског
сокола“ у родном граду, а касније и надзорник Посавско-подрињског округа Српске соколске
жупе Босанско-херцеговачке. На првом свесрпском соколском састанку у Београду 1910.
заступао је цјелокупно босанско-херцеговачко српско соколство; Hajrudin Ćurić, Izvještaji Miška
Jovanovića, 40.
46 Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914, Beograd 1966, 574─575.
47 Др Здравко Антонић, Чубриловићи 1914. и касније, Београд 1999, 48.
48 Мирослав Перишић, Сарајевски атентат–повратак документима, Андрићград-Вишеград
2014, 430.
49 Исто.
50 Исто, 431.
51 Поповић се родио 1877. у Сремским Карловцима. У Бечу је студирао медицину. Од 1921. је
радио као ванредни професор на Медицинском факултету у Загребу. Објавио је већи број радова
из области рендгенологије. Преминуо је 1945. у Београду; Јован С. Радојчић, Срби западно од
Дунава и Дрине, књ. III, Нови Сад 2009, 219─220.
52 Соколски велеиздајнички процес у Загребу из 1915─1916. године, Загреб 1927, 5─6.
53 Исто, 5─11.
54 Исто, 364.
55 Safet Bandžović, „Narodna odbrana“ i njena organizacija na Banjalučkom veleizdajničkom
procesu, у: Veleizdajnički proces u Banjaluci, Banjaluka 1987, 193.
56 Оptužnica državnog odvjetništva, 231.
57 Календар СКПД Просвјета, Сарајево, бр. 22, 1940, 65─68. Од коликог је значаја био рад
Стевана Жакуле најбоље свједоче ријечи Мишка Јовановића, који је у истражном затвору рекао:
„Пре доласка брата Жакуле нијесам имао смисла ни за какав национални рад, бавио сам се само
пијанком, а брат Жакула је и мене и моје друштво потпуно преобразио“; ХАС, Лични фонд др
Војислава Бесаровића, BV─66─21. Улога „Српског сокола“ у Сарајеву.
58 Петар Д. Павловић, Физичка култура српског народа у Босни и Херцеговини до 1918. године,
207.
59 Оptužnica državnog odvjetništva, 226.
60 Војислав Бесаровић се родио 1883. у Сарајеву. Основну и средњу школу је похађао у родном
граду, а Правни факултет у Бечу. Политички је био беома активан, између осталог и као члан
Босанског Сабора. Један је од оснивача Српског гимнастичког друштва „Душан Силни“ 1906. у
Сарајеву. Бесаровић је био дугогодишњи члан ГО СКПД „Просвјета“ и њен предсједник од
1935. до 1941. Објавио је више значајних радова о соколском покрету. Убијен је крајем јула
1941. у логору Јадовно; Петар Д. Павловић, Физичка култура српског народа у Босни и
Херцеговини до 1918. године, 200─203.
61 Оptužnica državnog odvjetništva, 222.
62 Исто, 223.
63 Исто, 228.
64 Др Здравко Антонић, Чубриловићи 1914. и касније, 311─316.
65 Оptužnica državnog odvjetništva, 177.
66 Исто, 199.
67 Исто, 183.
68 Ђорђе Пејановић, Културно-просветна, хумана и социјална друштва, 17.
69 Optužnica državnog odvjetništva, 201.
70 Исто, 203.
71 Исто, 211.
72 Политика, Београд, бр. 11.412, 9. март 1940, 12.
73 Мирјана Продановић, Соколски покрет у Бањој Луци од 1878. до априла 1941, 46.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.