АУСТРОУГАРСКИ ПЛАНОВИ О СТВАРАЊУ ЕТНИЧКОГ ЗИДА У ИСТОЧНОЈ БОСНИ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

Структура становништва Босне и Херцеговине и могућности њеног мијењања предмет су сталне пажње аустроугарске управе у овој земљи. Главни циљ власти био је да се одржава затечено стање и постепено мијења у корист оних етничких група за које су држале да ће пружати трајну подршку опстанку Монархије у Босни и Херцеговини. У склопу те тежње централно мјесто добија напор да се ослаби етничка предоминација српског елемента као главног носиоца отпора аустроугарској владавини. Да би то оствариле, власти раде у два смјера. Први смјер је насељавање страних сељака на територије настањене компактним српским становништвом, а други успостављање етничког зида према Србији и Црној Гори и онемогућавање комуницирања босанскохерцеговачких Срба са сународницима преко границе. Подухвати у оба смјера предузимају се од почетка окупације, али је њихов домет био веома скроман, јер за колонизацију ширих размјера нису постојале потребне претпоставке. Нешто више колонија страних сељака формирано је у Босанској крајини, посебно у срезу Прњавор, у коме је темељито измијењена етничка структура.1 Колонизација пограничних срезова према Црној Гори и Србији имала је да послужи општој политици изоловања Босне и Херцеговине и спречавања национално-политичких утицаја који су долазили са те стране.

Већ крајем 1882. године цивилни адлатус барон Николић предлаже заједничком министру финансија Калају населлвање Тиролаца у гранични појас Херцеговине према Црној Гори. „За нас би можда најсврсисходније било ако бисмо Тиролце могли населити у Херцеговини што је могуће ближе црногорској граници… и Тиролци би сигурно били добра гранична стража према Црногорцима. Ја мислим да би ова идеја била вриједна да се темељито процијени.“2 Ову идеју разрађује владин савјетник Вуковић. Он саставља једну скицу о колонизацији Херцеговине, за чије се реализовање и сам енергично заложио. Посебно је нагласио потребу избора таквих колониста који су вични оружју и који су способни „да пркосе сталном узнемиравању сусједних Црногораца и депосједираних кметова.“3 Вуковић је оцијенио колонизацију у Херцеговини, а особито њених источних срезова као изузетно значајну владину мјеру, којом би се на ту немирну територију довео нови „мирољубиви елеменат“, који би много допринио јачању аустријске државне идеје. По њему, најпогоднији простор за колонизацију је Невесињско поље, Дабарска равница и појас између црногорске границе и цесте Билећа — Корита.4 Овакав избор територије за насељавање очигледно је имао циљ да се створи етничка баријера на граници и да се територије насељене српским становништвом у источној Херцеговини прошарају и разбију страним, влади поузданим елементом. Како је спровођење овог плана захтијевало знатне материјалне издатке Земаљске владе за помоћ колонистима, а уз то је носило ризик да се окупациони режим у земљи и иностранству компромитује, то Влада није ни приступила његовој реализацији.

План о насељавању граничних области према Србији Нијемцима прихваћен је, према тврдњама власти, средином осамдесетих година са „великом ревношћу“. Циљ је био да се „специјално граничне области населе са политички безусловно поузданим елементом.“5 У срезу Бијељина основана је 1886. године колонија Франц Јозефсфелд. Населила ју је 91 породица Нијемаца евангелистичке вјероисповијести из Францфелда у Темишварском Банату. Као главни мотив избора среза Бијељине за колонизацију власти наводе чињеницу да у њему Срби имају велику бројну превагу (70,57%).6 Неколико година касније, 1891, основане су на Дрини њемачке колоније Дуго Поље и Брањево. По свом положају оне су биле врло погодне за осматрање и контролу српске границе од Ковиљаче до Лознице. Због тога је у Брањеву за вријеме анексионе кризе био лоциран аустроугарски гарнизон, пошто је то био најбољи положај према српским гарнизонима у Ковиљачи, Лозници и Лешници.

Даљи планови власти о проширењу појаса колонија уз Дрину остали су неостварени. Главни разлози за то били су нерегулисани аграрни односи, недостатак потребних финансијских средстава којим би се подупрла колонизација, отпори домаћег свијета колонизацији и глад домаћег сељака за земљом. Према једном податку у 1913. години чекало је рјешење за додјелу земље 100.000 захтјева упућених Земаљској влади.

Са избијањем првог свјетског рата и са првим побједама аустријске војске учинило се званичним факторима у Босни и Херцеговини и Монархији да су створени повољни услови за масовнију колонизацију и измјену етничке структуре на штету српског народа, посебно у граничном појасу према Србији и Црној Гори. Већ на почетку рата српски народ је проглашен непоузданим и као такав изложен насиљу цивилних и војних власти. „Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе државе против властитих држављана. Релативна већина наших суграђана, тј. сви Срби правосни били су извржени најстрашнијим прогонима. Изгледало је тако, као да сваког православног Србина сматрају атентатором. Србима је био у монархији навештен рат већ страшним, подузетим под заштитом јавних власти, погромима.“7

Први ратни успјеси србијанске и црногорске војске на Дрини од Вишеграда до Фоче изазивају велике демографске промјене на том простору. Муслиманско становништво срезова Вишеград, Рогатица, Чајниче и Фоча масовно је бјежало у унутрашњост Босне, остављајући своје посједе и покретну имовину. Српско становништво је дочекало србијанско-црногорску војску као ослободилачку. Остало је на својим посједима, сарађивало са њом и укључивало се у добровољце. Овакво држање искоришћено је као повод за предузимање најжешћих репресалија. Након повлачења црногорске војске са Челебића код Фоче средином августа 1914. године, ухапшено је 180 Срба из тога мјеста, од којих је 71 стријељан у Фочи на основу пресуде пријеког суда, а 24 су упућена у логор у Арад.8 Из страха од репресалија цивилних и војних власти и злостављања шуцкора пребјегли су у Црну Гору и Србију бројни појединци и породице након повлачења србијанске и црногорске војске на десну обале Дрине и у току првих ратних операција у источној Херцеговини. Број избјеглица процјењиван је и до 70.000, али је Земаљска влада сматрала такву процјену претјераном.9

Сарадња српског становништва са србијанском и црногорском војском и његово масовно бјежање преко границе из страха од репресалија послужили су властима као згодан изговор за доношење прописа који би омогућили драстичан, али легалан обрачун са српским народом у Босни и Херцеговини у цјелини, а посебно са оним његовим дијелом настањеним на граници према Србији и Црној Гори. У току аустријске противофанзиве у источној Босни, у октобру 1914, донесена је 13. октобра Наредба о експатријацији (прогону из домовине) босанскохерцеговачких земаљских припадника. Уз експатријацију слиједила је и конфискација покретне и непокретне имовине. Доношење овог акта Земаљска влада је правдала војном нуждом да се операционе области ослободе „нелојалних и непоузданих елемената“. Прави мотив те мјере био је, међутим, стварање услова за насељавање након рата тих области становништвом које би било потпуно одано Монархији и цару. На међуминистарском савјетовању одржаном у Министарству рата 4. марта 1915. дворски савјетник у Заједничком министарству финансија Фоглар изјавио је да ће се по закључењу мира многе породице, које би иначе иселиле из земље, населити на конфискована имања експатрираних Срба. При томе је мислио на „католичке Хрвате, који су познати као вјерни цару.“10

Одмах по објављивању Наредбе о експатријацији доносе се по кратком поступку осуде о изгону из земље и конфискацији имовине. До новембра 1915. осуђено је на изгон 11.951 особа српске националности, од којих је 9.697 било настањено у источној Босни.11 Највише земље конфисковано је у срезовима Билећа и Требиње, јер је у њима било и највише добровољаца у србијанској и црногорској војсци. До краја 1915. године у тим срезовима је конфисковано 5.571 дунум или 84% од свих конфискованих земљишних површина у Босни и Херцеговини до тада.12

Изложене демографске промјене као и нове које су очекиване подстичу појединце и органе власти на разматрање и припремање шире колонизације у Босни и Херцеговини, чиме би се уједно и надокнадило све што је до тада пропуштено у том погледу.

Међу првима који су се позабавили питањем унутрашње колонизације у Аустро-Угарској, па и у Босни и Херцеговини, био је савјетник у аустријској влади Фридрих Хеј (Фриедрицх Хеy). Као владин стручњак за миграције упутио је 9. јануара 1915. године аустријском министарству унутрашњих послова промеморију у којој покреће питање насељавања у првом реду ратних инвалида на територију Далмације, Босне и евентуално новоприпојених области Србије. Инвалиди би, као елеменат вјеран цару, били „најбољи материјал“ за насељавање, па би им требало обезбиједити средства и кредите за заснивање домаћинстава. Њиме би се, по Хеју, прикључили и други „здрави елементи“, као што су узорни сељаци, вртлари, занатлије и др. Одобрења за отварање радњи у колонијама давала би се особама „само у рату провјереним и вјерним држави“. Да би се колоније очувале од пролетаризације, Хеј је држао да парцеле које се додјељују колонистима не би смјеле бити мање од шест хектара.

У овако замишљеној колонизацији Хеј је видио не само мјеру која би ојачала позицију Монархије на њеном југоистоку, него и средство за сузбијање исељавања у прекоокеанске земље и за ублажавање незапослености након рата. При томе је навео искуство Русије, која је послије рата са Јапаном почела да масовно насељава своје држављане без посла и посједа у Сибир и на обале Амура. Имајући у виду сложеност послова око колонизације, Хеј је захтијевао да званични фактори изврше благовремено законске, техничке и друге припреме и на тај начин омогуће ефикасно спровођење колонизације када за њу наступи погодан тренутак.13

Хејову промеморију прослиједило је аустријско Министарство унутрашњих послова Заједничком министарству финансија 26. фебруара 1915. године, али њено разматрање је одложено до рашчишћавања ратне ситуације у источној Босни, Србији и Црној Гори.

Када су аустријске снаге у офанзиви против Србије и Црне Горе крајем 1915. године повратиле територије у источној Босни на десној обали Дрине, које су биле ослобођене и запосједнуте од србијанске и црногорске војске, јављају се нове идеје и планови о колонизацији Босне и Херцеговине. Почетком новембра 1915. године аустријски капетан Аурел Спрунг подноси Министарству рата предлог о насељавању руских заробљеника њемачке националности у источну Босну. Око 200 тих заробљеника изразило је жељу за насељавање у Аустро-Угарску, па је капетан Спрунг, добро познавајући прилике у Босни, нашао да би најбоље било да се настане у предјеле источне Босне, који су због ратних збивања постали „скоро пусти“. Насељавање би се извршило у напуштена мјеста становања српских кметова, чија би земља прешла у руке досељеника. За Спрунга је ово насељавање значило далекосежан економски и политички потез. „Насељавање ваљаних њемачких сељака била би не само економска него такође и државно-политичка неопходност и најбоље средство за поновно увођење сређених прилика и истовремено чврсте бране против непријатељских смутњи према држави, чије је поприште био поодавно читав југ Монархије“. Да би ту функцију успјешно обављали, колонисти би по Спрунгу имали да формирају затворене насеобине, што би им омогућило привредни просперитет и очување националног идентитета.14

Средином децембра 1915. године окружни предстојник у Сарајеву Дефтердаревић шаље опширан извјештај Земаљској влади о приликама у горњем Подрињу након повлачења србијанске и црногорске војске и о мјерама које би требало предузети да би се извршиле етничке промјене на том простору на рачун Срба. Он се енергично изјашњава против било каквих обзира према експатриранима или њихове евентуалне репатријације. „За ове противдржавне елементе не смије више бити мјеста у земљи, особито у мом округу који се налази на граници. То је неопходан налог будућег мирног развитка и сигурна заштита границе монархије која овдје долази у обзир“. Пошто је сматрао да ће се питање експатрираца, посебно оних који су по наредби Земаљске владе интернирани у логоре у Мађарској, ставити на дневни ред по завршетку рата, Дефтердаревић је коначно рјешење њихове судбине видио у насељавању у друге дијелове Монархије „са хетерогеним националним миљеом“ у коме би се код њих створиле „племените клице династичке вјерности и привржености државној идеји Монархије“. На њихово мјесто у пограничну област сарајевског округа населили би се колонисти, посебно из Мађарске, који би заједно са муслиманским становништвом успоставили „поуздану граничну одбрану“. Што се тиче муслиманског становништва потребно је свим средствима политичког утицаја одржавати и даље развијати његову вјерност династији и приврженост државној идеји Монархије, коју је оно већ показало у дотадашњем току рата. Исто тако мора се ојачати привредни и културни ниво тога становништва, да би се оно могло супротставити српском становништву, које је мање поуздано и непријатељски расположено према аустријској управи. Али за потпомагање „отпорности и жилавости“ муслимана у пограничним областима неопходна је, по мишљењу Дефтердаревића, колонизација у те области до тада „потпуно недостајућег“ католичког становништва, што би уједно допринијело привредном и социјалном слабљењу српског елемента. Уз све ово, Дефтердаревић је, као ревностан чиновник, предлагао да се у пограничне срезове не доводе чиновници српске националности, јер су они, према његовој оцјени, својим понашањем директно подхрањивали „субверзивна осјећања“ у српском народу.“15

Изложене планове и предлоге Земаљска влада у Сарајеву и Заједничко министарство финансија у Бечу пажљиво разматрају почетком 1916. године, када је, након окупације Србије и Црне Горе, изгледало да је рат на Балкану дефинитивно добијен. При томе се полазило од опште сагласности и жеље да се на граници Босне и Херцеговине према Србији и Црној Гори формира што је могуће чвршћи етнички зид од несрпског становништва, али и од стварних могућности да се то реализује. Највећа тешкоћа за реализацију те замисли била је недостатак погодног земљишта за насељавање. Земаљска влада није располагала крупним земљишним посједима на којима би се могле основати компактне насеобине, док је земљиште на граници Србије и Црне Горе шумовито и планинско и као такво непогодно за насељавање. Осим тога, пред владом је стајао тежак задатак повратка и збрињавања муслимана, који су пред србијанском и црногорском војском избјегли у унутрашњост Босне. Према званичним подацима било их је 37.000. Најзад, велики број сиромашних сељака чекао је годинама на додјелу државне земље.

Због тих тешкоћа влада је сматрала да је Хејов план преурањен у погледу реализације и да се мора модификовати. По њеном мишљењу питање експатрираца, чија би се земља уступила колонистима, коначно ће се ријешити тек када буде позната судбина Србије и Црне Горе. С друге стране недостатак „латифундија“ онемогућава стварање већег броја малих, међусобно повезаних, газдинстава. Већи државни комплекси у појединим дијеловима граничних срезова су планински, шумовити и карстног састава и зато непогодни за земљорадњу. Отуда влада закључује да експатријација и експропријација Срба треба да омогући и олакша „стварање једне што је могуће шире етнографске и истовремено оштро одсјечене граничне зоне“, коју би населили „хетерогени елементи“, а прије свега домаћи муслимани. Они би се настанили на веће, међусобно повезане комплексе, што би им омогућило организовање религиозног живота и трајан опстанак. Будући да су се експатријацијом могле обезбиједити за насељавање само енклаве земљишта у српским насељима, влада је сматрала да насељавању муслимана треба да претходи мање више обимна експропријација српских сељака, што би у знатној мјери оптеретило државне финансије. Како је колонизација инвалида по замисли Хеја била везана за велике тешкоће, влада је набацила идеју да се погранично становништво „прошара“ подофицирима и инвалидима, а посебно жандармеријским подофицирима и припадницима финансијске страже, који су склони да се баве пољопривредом.16

Мада је са симпатијама примила идеју капетана Спрунга о насељавању руских заробљеника њемачке народности, Земаљска влада је указала на низ тешкоћа које стоје на путу њене реализације, међу којима је највећа недостатак погодног земљишта. По њеном исказу највише конфискованих посједа налази се у срезовима Билећа и Требиње, али они, због карстног састава земљишта, не би одговарали тим насељеницима, који су навикли на другачије земљиште и другачији начин обраде земље. У осталим пограничним областима према Србији и Црној Гори не могу се наћи већи комплекси равнице на којима би основали затворене насеобине и остварили свестрани просперитет17. То су били главни разлози због којих је споменута идеја капетана Спрунга пропала. У даљем разматрању колонизације области источне Босне Земаљска влада и Заједничко министарство финансија пошли су од тога да ће Србија као држава и даље остати али само у ограниченом обиму, да ће се босанска граница проширити на њен рачун и да ће срезови Вишеград, Чајниче, Рогатица и Фоча и надаље чинити граничну област. Да би се створиле повољније могућности за колонизацију, експатрирано становништво из тих срезова преселило би се што је могуће даље од границе у округ Травник.18 На посједе експатрираних населили би се инвалиди и ислужени војници, прије свега муслимани и католици, евентуално Аустријанци и Мађари. Тиме би се та област стабилизовала „политички поузданим елементом“ и „једном за сва времена“ онемогућио повратак тако трагичне епизоде“, каква је била „инвазија“ србијанске и црногорске војске 1914. и 1915. године. За ову акцију прибавило би се и државно земљиште. Да би омогућио стварање компактних насеља и газдинстава способних за живот, врх босанскохерцеговачке управе предвидио је доношење закона о комасацији и дефинитивно регулисање питања општинских шума и испаша.19

Ако се изложени планови посматрају у цјелини, очигледно је да је аустроугарска управа у Босни и Херцеговини намјеравала да искористи ратну ситуацију за насилно мијењање етничке структуре на граници Србије и Црне Горе. На том простору би се разбио српски етнички континуитет и створио етнички зид од припадника других народа, којим би се трајно одвојила Босна и Херцеговина од тих земаља. Па иако ти планови нису остварени, занимљиви су као доказ каква је жалосна судбина очекивала српски народ у Босни и Херцеговини да је изгубио рат.

Проф. др. Томислав Краљачић

_____________

01 Томислав Краљачић, Калајев режим у Босни и Херцеговини 1882—1903, Сарајево 1987., стр. 514.
02 Исто, стр. 106.
03 Томислав Краљачић, Колонизаиија страних сељака у Босну и Херцеговину за вријеме аустроугарске управе, Историјски часопис, књ. XXXВИ, Београд 1989., стр. 114.
04 Исто.
05 Архив Босне и Херцеговине (даље: АБХ), ЗМФ, БХ Пр. Н0. 93/1916, „Про домо“.
6 Исто.
07 Меморандум босанских политичара поднесен грофу Тиси у Сарајеву 20. септембра 1918, Владимир Ћоровић, Црна књига, Београд — Сарајево 1920., стр. 7-8.
08 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 1715/1914, Срески уред Фоча — Земаљској влади, 23. 9. 1914.
09 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 530/1915, Земаљска влада — Заједничком министарству финансија, 7. 5. 1915.
10 АБХ, ЗМФ БХ, Пр, Н0. 300/1915.
11 Иљас Хаџибеговић, Идеја о насељавању руских ратних заробљеника њемачке нациоиалиости у источној Босни крајем 1915. и почетком 1916. године, Екмечићев Зборник, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, год. XXXИX, Сарајево 1988, стр. 160.
12 Исто, стр. 160—161.
13 АБХ, ЗМФ БХ, Н0. 2180/1915.
14 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 93/1916, Капетан Аурел Спрунг — Министарству рата, 6. 11. 1915; О предлогу Спрунга види опширно: Иљас Хаџибеговић, Исто.
15 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 1377/1915., Окружна област Сарајево — Земаљској влади, 15. 12. 1915.
16 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 165/1916, Земаљска влада — Заједничком министарству финаисија, 1. 2. 1916.
17 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 436/1916, Земаљска влада — Заједничком министарству финансија, 29. 1. 1916.
18 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 1377, „Про домо“.
19 АБХ, ЗМФ БХ, Пр. Н0. 165/1916, Промемориа.

ПРОСВЈЕТА календар за 1992. годину | Уредник: Војислав Максимовић & Стево Ћосовић

Текст преузет са адресе:http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=92.0

Мапа преузета са адресе: https://sisiczijad.wordpress.com/2014/05/02/bosna-i-austrougarska-ii-dio/