Бањалука на Крајини хвала (III)

Бањалука се поноси са три своја заслужна човјека, од којих је један рођени Бањалучанин.

То је фрањевац Иван Јукић, национални револуционар, учесник у илирском покрету. Његову фратарску школу у Мркоњић Граду похађала су православна дјеца, па и одрасли који су се спремали за православне свештенике.

Био је сарадник „Српског далматинског магазина“, који је издавао Ђорђе Николајевић, доцнији митрополит сарајевски. Омер-паша Латас је сургунисао фра Ивана Јукића, кога је одушевљавала револуционарна акција Карађорђева, а дивио се и Штросмајеру и Његошу.

Пролазећи Косовом, болестан и у оковима, он биљежи: Ах, Карађорђе, ране моје! Велика је била мисао твоја! Камо среће да смо пошли сви за тобом!

Други национални и просвјетни радник историјског значаја је Васо Пелагић, ректор тадашње српске православне богословије. Треба раздвојити његов национални и културни рад од његовог утопијског социјализма, у који се заплео иза патњи кад су га Турци сургунисали у Малу Азију.

Трећи је народни радник Петар Кочић, пјесник, национални револуционар и народни трибун Крајине.

До Бањалуке је 1871. године саграђена прва жељезничка пруга на Балкану. Стари људи рачунају вријеме од градње „ватреног пута“. Пругу је градило неко француско друштво, а тумач је био Јово Билбија, трговац из Градишке, који се преселио у Бањалуку. Узео је видна учешћа у Босанском устанку 1875 – 1878, па су га устаници у Црним Потоцима изгласали за предсједника привремене босанске владе, кад је Аустрија на Берлинском конгресу добила мандат за окупацију Босне. Од Бањалучана је у устаничком одбору био Спасоје Бабић.

(Наставиће се)

Према тексту Милана Карановића, приредио Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Текст преузет са адресе: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Banjaluka-na-krajini-hvala-III/203464.html