Franjevačka provincija Bosna Srebrena izvor slike YouTube
Рачуна се да је у првој половици XIX века у Босни и Херцеговини било око 240 католичких свештеника. У званичном попису из 1836. уписано их је 251, од тога 62 на школама. Били су образовани у мађарским и италијанским заводима и једно време су заиста представљали једину светиљку европске културе у тим покрајинама. Иако су им аустријски конзули од почетка века поклањали посебну пажњу и давали им финансијску помоћ од 800 форинти годишње, они су били народно свештенство, још далеко од тога да буду и политички представници хабсбуршког владара.
Међу њима настаје узбуна када је папа 1832. за босанског бискупа поставио младог (34 године) Рафу Баришића. Био је то неуобичајен поступак да папа није поштовао старо право фрањевачког савета, него се радије приклонио жељама аустријског цара. То је учињено с намером да се овим наименовањем реформише католичка црква у Босни и Херцеговини и политички усмери на сарадњу са аустријском владом. То изазива узбуну међу фрањевачким калуђерима („Баришићева афера“). Тим је наименовањем било повређено фратарско право да сами предлажу свог викарног епископа, па су се они отворено супротставили том избору. У томе су тражили политичку подршку српске и турске владе, као и пољске пропаганде, а преко ње и француске владе. Оптуживали су Баришића да је, противно вољи остале браће, добио бреве о именовању од римског папе и с тим овлаштењем пожурио у Беч. Тако му је неко саветовао. Од аустријске је владе тражио подршку да „он као бискуп мора не само духовно него и цивилно владати карстјане“. Српској су се влади тајно жалили да је Баришић „освадио не само нас него ли и Србе да имамо договор с Русиом“ и да он у политичком погледу „смрди око двора аустрискога“.
Баришић је заиста био аустријски човек и покушавао је да, по намерама хабсбуршког двора, реформише локалну католичку цркву и од ње направи модерну друштвену установу. Био је прва историјска ласта каснијег католичког клерикализма у Босни и Херцеговини. Основа сукоба с фратрима је у страху аустријских власти да су се они укључили у српски и југословенски покрет за ослобођење, по упутствима загребачких илираца. Нису без основа оптужбе да је Баришић био свадљив и на кавгу спреман. Због прелаза једне католичке девојке на православну веру, у Мостару, изазвао је први физички сукоб припадника две цркве. Исто је било и поводом неуспеха да прогласи бојкот једног католичког крчмара, који је на суду сведочио у корист православних. Против њега је било двеста фратара, а на његовој страни само четрнаест. Његова оптужба да католички фратри сарађују са српском владом и Илирским покретом била је тачна. Године 1843. је процењивано да у „число правих домородаца“ спада 39 фратара, у „число преварзеника“ 13, а у „число нагнутих Немцу“ само 5. Они су заиста учествовали у раду српских тајних организација у Босни и Херцеговини и били једине стварне присталице Илирског покрета са циљем стварања једне нове југословенске државе. Све калуђере образоване у Аустрији нови бискуп је оптужио да су „херетици и сумљиви у Вири Католичкој“.
„Баришићева афера је трајала четрнаест година. У њој аустријска влада није имала никаквог знатнијег интереса, сем да од католичке цркве одстрани присталице југословенског уједињења. Кад се једна делегација босанских католика 1845. жалила канцелару Метерниху да су угњетени, док су муслимани „слободни, богати и мирни“, он им је одговорио да је „онда најбоље да и ви постанете муслимани“.
ИЗВОР: Милорад Екмечић, Стварање Југославије, Књига I, Београд 1989.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.