Биљана Самарџић један је од млађих српских филолога. Пред вама је одломак из њеног научног рада „Повеља бана Кулина у идентитету српског језика“, објављен у зборнику радова са научног скупа (Пале, 21-22. мај 2011.) под називом „Наука и идентитет“ Пале 2012, стр. 35-42.
Одломак из рада „Повеља бана Кулина у идентитету српског језика“:
Од времена формирања тзв. босанског /бошњачког/ језика, Повеља бана Кулина је од српског језичког корпуса постала босански /бошњачки/ језички корпус и шире. Дакле, бошњачки лингвисти у историјске споменике тзв. босанског језика убрајају и српске црквене рукописе, записе и натписе на стећцима, као и документе свјетовне природе (Мирослављево јеванђеље, Чајничко јеванђеље, Повељу бана Кулина…); ипак се у новије вријеме одричу ћирилице, писма на којима им почива велики дио средњовјековне књижевности и историје – лијепих ћириличких слова из српске језичке историје (црквене и владарске), тј. како аутори Граматике босанског језика пишу „слабо се употребљава у савременом смислу“ (Jahić i drugi 2000: 77).
Дакле, споменике као што су Повеља бана Кулина, повеље хумских кнезова 13. вијека упућених Дубровчанима, повеље Матије Нинослава, по- веље Стјепана II Котроманића из прве половине 14. вијеке, повеље краља Твртка I Котроманића из 14. вијека, повеље и писма Павловића, Косача, Хрватинића и слично, препознају бошњачки лингвисти као споменике босанског језика и његове старе писарске школе.
У питању је злоупотреба историјских факата да би се доказала теза о бошњачкој језичкој аутономности. Џ. Јахић у Školskom rječniku bosanskog jezika пише: „Bosanski jezik je, dakle, centralno jezičko područje na kojem se historijski vežu slavenska (zapadnoštokavska) i orijentalna leksika (riječi iz turskog, arapskog i perzijskog jezika) i tom svojom vezanošću tvore autentičan vokabular kakvog nema nigdje u slavenskom svijetu. I upravo taj autentičan spoj bosanskog jezika kao cjelinu čini prepoznatljivim i daje mu ona njegova realna lingvistička svojstva na osnovu kojih se on smatra jezikom, lingvistički evolutivno formirani“ (Jahić 1999: 67).
Међутим: „Језик јесте динамичан феномен, али законитостима његових промјена политика не може да влада. Границе језика могу да се шире, али не могу да се измијене тако што ће један народ одлучити да од одређеног тренутка не говори више тим језиком“ – наглашава М. Бабић (2007: 307).
Најстарији сачувани српски документи су са краја 12. вијека и они су потврда да је у српској писмености средњег вијека владала диглосија.
Повеља бана Кулина одсликава све промјене које су до 12. вијека ушле из народног језика у српскословенски, као и промјене које су обухватиле народни језик а које га одвајају од књижевног, српскословенског. Познато је да су средњовјековне српске повеље, писма, тестаменти, и уопште разне исправе, писане народним српским језиком. Друкчије и није могло, јер је само примаоцима тих порука могло бити јасно на народном језику шта се датим документом и хтјело рећи.
У Повељи бана Кулина идентификоване су и неке морфолошке црте које указују на то да је српски народни језик еволуирао и удаљио се од старословенског, односно његове српске редакције. Ово се најбоље огледа у
деклинацији.
У деклинацији именица смо запазили карактер српског језика, тј. нове облике који нису заступљени у црквеним текстовима и уопште у српскословенском језику. На тај начин ова Повеља још једном наглашава свој народни карактер У средњовјековној српској и босанској држави, народним српским језиком писани су текстови свјетовног карактера, тј. текстови пословне, правне или трговачке намјене.
Српски народни језик се, дакле, употребљавао не само у усменој комуникацији, већ су тим језиком написана бројна значајна дјела. Наравно, то није био чисти народни језик од почетка до краја текста. Некада су се у тексту знали користити и народни и књижевни језик, посебно у манастирским повељама, као у Дечанској хрисовуљи краља Стефана Уроша Трећег, Призренској хрисовуљи цара Душана, Бањској хрисовуљи краља Милутина и слично.
Дарови који дародавци односно наручиоци повеље поклањају манастирима написани су народним језиком или тзв. нижим стилом, док су религиозни документи исписани тзв. вишим
стилом.
Повеља бана Кулина је значајни културно-историјски докуменат српског језичког корпуса који указује на употребу народног српског језика већ од првих дана српске писмености. Недопустиво је средњовјековне ћирилске споменике, и оне свјетовног и оне црквеног карактера, препустити забораву. Повеља бана Кулина је српски средњовјековни споменик непроцјењиве историјско-језичке важности, који свједочи о српском народном језику 12. вијека.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.