Згражавају се злотвори на лијепо име часно,
Не свиђа им се поријекло, историја твоја…
Ругају се при том, пљују, вријеђају гласно,
Ти заблудјели, незналице, од најгорег соја!
Пријете и бране људима и да те наговијесте,
Да пишу тобом књиге, клешу те у споменике,
Све чине да те понизе, у прикрајак да те смјесте!
Моја ћирилица, у сузама, слуша страшне повике!
Склањају те с путоказа, шарају, из ината крече,
Затиру сваки траг да се ипак душманину не даш,
Прво те прећуткују, па мучки газе, онда черече,
Тјерају да се пред стихијом страшном предаш!
Моје писмо! Туђин је много пута ломио зубе,
Многе су војске на нас јуришале, али су – пале!
Преци су наши, и те како, знали да, ако те изгубе,
Српско име, обичаје, мрачне би силе прогутале!
Страдали су Срби много, већ су нас и отписали,
Али смо пркосно издржали недаће, стравичне олује,
И у злу, у невремену, стари су ћирилицом писали,
И језик чист као врело могао је свуда да се чује!
Данас нас уништава олуја новог, напредног доба –
Многи су одбацили оно што јесу и што увијек су били!
Такви, некад чувањем језика и писма заклети до гроба,
С првим новцем, ћирилице, одмах су те одбацили!
Одричу се једанаест бурних вијекова (и нешто више),
Пратећи слијепо силе које их уопште и не желе,
Оставили ћириловска огњишта, па безглаво похрлише
У загрљај беспућу што свијест о искону брише!
Вијековима су душмани покушавали дух да сломе
Народа храброг, да успију у злим намјерама својим.
Вјероватно ни слутили нису да ће, у времену чудноме,
Срби сами помоћи да се истина по мјери Запада скроји!
Са друге стране, oдједном, такође по замисли туђој –
Моје писмо! – Они што су те донедавно клели, прогањали,
Учествују у бесмислености још опаснијој, још луђој,
И тврде тако: „Ми смо њима писмо, језик, идентитет дали!“
Већ су се једном одрекли свега… Па, због чега опет сада
То узбуњивање духова, присвајање имена, језика, писма?
И у јединству, имаше сва могућа права… Чему сад шарада?!
Српски народ, изгледа, не вјерује да могућа је катаклизма…
Шта ћемо потомству оставити?! Не мора им се ништа рећи…
Свуда наоколо смрде трагови нашег нечовјештва…
Продајемо оставштину… Газимо завјет предака, без ријечи…
Без тебе смо, ћирилице, близу пропасти, близу проклетства!
Борба је тешка… Ми никад нисмо били вјерни традицији,
Често смо препуштали другима да одлучују умјесто нас…
Са уступцима журили, правили раздоре у сопственој нацији…
Право је питање: „Јесмо ли заслужили нову прилику за спас?“
Посљедња шанса! Срби су до данас изгубили много битака,
Срдачно дајући многима оружје потпуног уништења! –
Сада: одбацимо лажи и подвале! Своје и туђе! Близу је Итака!
Српски језик и ћирилица – завичај су наш, завјет за покољења!
ИЛУСТРАЦИЈА: Саша Димитријевић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.