Босанска крајина у Другом светском рату(2)

„Кад би Уна, а и Сана знале Колико су Срба прогутале! Колико jе око Сане врба Још jе више побиjено Срба!“

Ово су речи тужбалице коjа се певала у току рата и непосредно после њега, а коjа се односи на историjско искуство Срба у Босанскоj Краjини. Познат jе план Анте Павелића, коjи jе он излагао своjим присталицама, да ће по преузимању власти дати своjим усташама рок од три месеца и одрешене руке да би се „хрватски животни простор“ очистио од Срба.

Заиста jе наjвећи талас убиjања и покоља над Србима био у лето 1941. године. Адолф Хитлер jе сматрао усташе неозбиљним и неспособним глупацима коjи треба да спроводе нетолерантну и безобзирну политику бар 50 година да би добили етнички чисти простор, с обзиром да jе српска заjеднца у НДХ исувише броjна.

Усташе су биле психолошки припремљене и добро организоване jош у времену између два светска рата. Са подршком Мачекових присталица и осокољене благословима Римокатоличке цркве, одлучно су пошле у прогон Срба и православне „шизматичке“ вере. Ово последње им jе давало осећање мистичног заноса и наклоности „сила провиђења“. Други светски рат не памти да jе иjедан немачки или италиjански воjник усмртио неког цивила хладним оружjем. Користећи се заштитом Сила Осовине, воjне и полициjске власти Независне Државе Хрватске починиле су страховита, неописива и дивљачна нечовештва према српском ненаоружаном становништву. Пљачке, покоље, паљевине села, прогоне свештенства и рушење православних цркава упамтила jе, међу осталим српским областима поклоњеним НДХ, и Босанска Краjина.

ОБРАЧУН У САНСКОМ МОСТУ
Атмосфера мржње на Србе осећала се одмах након проглашења НДХ 10. априла 1941. године. У расулу jугословенске воjске и њеном неорганизованом повлачењу, хрватски радикални елементи истицали су се некооперативним и деструктивним односом према jош увек постоjећоj Краљевини Југославиjи. Пошто jе удео Хрвата на подручjу босанске Краjине било сразмерно слабиjи него у другим областима, самим тим jе и прикривених усташких „табора“ и „роjева“ било мање. Павелић и његови сарадници трудили су се да у општу хаjку на Србе укључе наjвећи броj муслимана Западне Босне. У томе су и успели, увукавши у усташке редове нарочито муслимане Цазина, Бихаћа, Велике Кладуше и Кулен-Вакуфа. Ту су српска села окружена муслиманским насељима наjвише страдала.
Препознатљиви српски идентитет Босанске Краjине, њен епски дух и планинска необузданост, испољаван кроз устанак 1875. (у коме jе учествовао и краљ Петар, као четнички воjвода Петар Мркоњић), затим кроз отпор Аустро-Угарскоj (велеиздаjнички процеси почетком ЏЏ века) разjаривао jе усташке прваке, стожерника Виктора Гутића нарочито. Српска слободољубивост, симболизована у jунацима Петра Кочића, и неумрло наслеђе четара Голуба Бабића дошли су до изражаjа и у овим тешким тренуцима западног Српства.
О Ђурђевдану, 6. маjа 1941. године, дошло jе до првог оружаног обрачуна између Срба и усташких jединица. Фанатични Хрвати и муслимани су пожелели да на велики православни празник нападну Србе, извређаjу њихова верска осећања и демонстрираjу моћ и осионост. Ситуациjа се ниjе баш одвиjала онако како су то силници желели. Бахате усташе су поменутог дана упале у село Српско Киjево, jугоисточно од Санског Моста, са намером да прекину прославу крсне Славе. Већа група сељака се успротивила и успела jе да усташе истера из села. Стожер из Бања Луке jе лансирао причу „да се већа група ћетника окупља и спрема отпор“, па jе на Српско Киjево послат одред од 40 немачких воjника, предвођен са два официра и оjачан jединицама усташког табора из Санског Моста. Немачки извештаjи сведоче да су Срби наоружани примитивним ватреним, али већином хладним оружjем, њих око 1000 на броjу, одбили немачко-усташки напад, убивши 3 воjника Вермахта и много више усташа. Уследила jе казнена експедициjа, напад артиљериjе и оклопних возила. Биланс jе био крвав. Центар побуне, киjевски заселак Сjенокосе, нестао jе у пламену. Ухапшено jе 450 Срба, од коjих jе 100 задржано у затвору, а од тих jе 27, претежно из засеока Видовићи, стрељано у зору 9. маjа. Њихова су тела обешена у парку у центру Санског Моста (Душан Лукач, Устанак у Босанскоj Краjини, Београд 1967, стр 61-62).

РАТ ПРОТИВ СИМБОЛА СРПСКЕ ДУШЕ
Патолошка мржња коjу jе у себи носио др Виктор Гутић показала се и у затирању српске културе и српских обележjа у Босанскоj Краjини. Званична Павелићева одлука о укидању ћириличког писма у jавном општењу пала jе 25. априла 1941. године, а стожерник jе у Бања Луци и раниjе почео са скидањем ћириличних jавних натписа у граду: на занатским радњама, трговинама и другим установама. Антисрпска хистериjа ниjе мимоишла историjске називе варошица Србца на Сави и Мркоњић Града jужно од Бања Луке. Први jе преименован у Босански Свињар, а другом jе повраћен османски назив Варцар-Вакуф, да би се затрла успомена на jуначке подвиге jедног Карађорђевића. Виктор Гутић jе посебну врсту мржње показао према катедралном храму Бањалучке епархиjе, цркви Христа Спаситеља.
Бања Лука jе имала уочи избиjања рата три православне цркве. Две су порушене, а трећа jе претворена у униjатску „гркокатоличку“. Катедрални храм jе страдао у бомбардовању 12. априла 1941. године. Немачка авионска бомба jе погодила олтарски део и срушила апсиду, али се упркос оштећењу храм могао поправити. Виктор Гутић jе наредио да се црква сруши. Добио jе правничко срочени одговор да то ниjе у надлежности ни црквеног суда, ни епархиjског управног одбора, него црквене општине коjе нема за то материjалних могућности. Његов цинизам се садржи у одговору: „Ако нема пара, онда нека jе руше сви српски попови са владиком на челу!“. Злотвор jе са балкона Банске палате посматрао рушење саборне цркве са уживањем. Када jе са скеле пао и на месту остао мртав jедан рушитељ, више се ниjе могло наћи радника за оваj демонски посао, па су били ангажовани затворени прекршитељи полициjског часа и затвореници бањалучког казамата, тзв. „Црне куће“ (Драгослав Страњаковић, Наjвећи злочини садашњице – Патње и страдање српског народа у Независноj Држави Хрватскоj од 1941-1945 године, Приштина 1991, стр. 172). Рушење ове цркве у Бања Луци траjало jе пуна два месеца.

РУШЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА
Избеглице коjе су од средине 1941. године пристизале у Србиjу под немачком окупациjом, сведочиле су о судбинама своjих прекодринских завичаjа. Комесариjат за избеглице и пресељенике владе Милана Недића вршио jе саслушавања избеглица записуjући њихова сведочења. Део такве грађе чува се данас у архивском фонду Светог архиjереjског синода СПЦ, а део коjи jе истраживачима доступниjи налази се у Архиву Србиjе. Сведок настаjања овог архива српске патње, Станислав Краков, записао jе: „Врло често када сам уjутро дошао у Председништво Владе, моj ратни друг Масаловић, издуженог, намрштеног лица, показао ми jе руком на jедан ниски орман – библиотеку, чиjе су се преграде свакодневно пуниле све новим и новим брошурама, да их тако назовем. То су у ствари била, на по неколико десетина страна шапирографираних, у формату фолио, саслушања безброjних избеглица, коjе су као чудом могле да спасу живот из пакла у коме jе Павелић био поглавник свих сатана. Ови повратници из ада носили су у свом потиштеном сећању jош свеже слике оних ужаса коjима су били немоћни очевици, уколико та сећања нису носили и на свом осакаћеном телу…“ (Станислав Краков, Генерал Милан Недић ИИ – препуна чаша чемера, Минхен 1968, стр. 182).
На основу избегличких сведочанстава до средине 1944. године, позната jе несрећна судбина следећих цркава на подручjу Босанске Краjине: црква у Босанском Петровцу претворена jе у шталу, са њеним рушењем jе започето у jесен 1941. године, а затим се стало кад су дошле италиjанске jединице. Црква у Бастасима код Босанског Грахова jе запаљена, у Бушевићу код Босанске Крупе такође запаљена, исто jе било и са црквом у Брежанима код Приjедора. Црква у Бихаћу jе била тако солидне грађе да jе могла одолевати вековима. Усташе су њено рушење започели на Видовдан 1941. године, а како нису напредовали у своме злочиначком подухвату, морали су да прибегну употреби мина и других експлозивних средстава. Рушењем православне цркве у Босанскоj Дубици руководио jе римокатолички свештеник Иван Бенко, истакнут у прекрштавању православних. Прст Господњи се показао приликом рушења цркве у Босанскоj Градишки. Крст са куполе jе пао и размрскао грађевинског предузимача кога су усташе натерале да уништава храм. Црква у Бањанима код Босанске Крупе рушена jе експлозивом. Порушена jе и сиромашна црквица у Буковачи код Босанског Петровца. Црква у Босанскоj Костаjници jе наjпре оскрнављена, а затим запаљена. Исто jе задесило и цркву у Санском Мосту. Такође jе запаљена црква у Влашковцима код Босанске Дубице. У селу Гата код Бихаћа црква jе изгорела до темеља, а месно гробље jе преорано. У Грабовици код Јаjца црква jе запаљена, а у Дрвару jе црква била предмет специjалне „стручне комисиjе“ коjа jе извидила да храм може послужити као воjно складиште. Вредне ствари су у њоj опљачкане, иконостас, свештене утвари и часна трпеза. Црква у Доњем Вакуфу претворена jе у шталу. Неки фратар jе предводио фанатике коjи су почетком 1942. године запалили православну цркву у месту Драгељи код Босанске Градишке. У Добром Селу северно од Босанске Крупе парохиjани су затворени у цркву у коjу jе бачено више ручних бомби. У Злоговцу и Језеру код Јаjца цркве су запаљене, а црква у граду Јаjцу jе оскрнављена тако што jе усташама служила као затвор и губилиште за Србе. Црква у Јањилима код Босанског Петровца jе порушена, као и цркве истог среза у Крњеуши, Колунићу и Кулен-Вакуфу. Усташе су натерале православце да поруше своjу цркву у Котор Вароши, а такође и сељане из Пркоса код Кулен-Вакуфа. Црква у Мркоњић Граду jе демолирана, затим вољом усташке власти претворена у jавни нужник, да би била запаљена 12. септембра 1942. године. У Подрашници код Мркоњић Града црква jе запаљена. Запаљени су и храмови у местима Међувође и Међеђе код Босанске Дубице. Фратар Алоjзиjе Ћосић из Котор Вароши предводио jе групу коjа jе палила православну цркву у суседним Масловарама. Потпуно jе порушена црква у Подгомилама код Босанске Крупе. Код Цазина су страдале цркве у месту Пишталине. Манастир Рмањ jе оскрнављен, а затим jе до темеља порушен немачким бомбардовањем из ваздуха 1944. године. Запаљене су цркве у Старом Маjдану, у Спасовини код Дрвара, касниjе у суседним Шиповљанима и Трубару, затим у Шипову и у суседним Строjицама, у Стабанџи код Босанске Крупе, у Турjаку код Босанске Градишке, у Чипулићима код Бугоjна. Од бомби и мина су страдале цркве у Ивањскоj код Бања Луке и у Челинцу. У месту Збориште код Босанске Крупе црква jе наjпре оскрнављена, а у августу 1941. године у њоj су Срби убиjани митраљеским рафалима.
Овим се не исцрпљуjе мученикослов православних храмова на простору Босанске Краjине 1941-1945. године. Сви ови примери могу се наћи у публикациjи, штампаноj далеко од очиjу немачке цензуре, а обjављеноj 1944. године, наjвероватниjе у Београду, под псеудонимом Псуњски: „У име Христа – светиње у пламену“, стр. 27-82. Ово jе након меморандума митрополита Јосифа, упућених немачким окупационим властима у Србиjи, први опширниjи елаборат о страдању Српске православне цркве од усташког режима.
Радован Пилиповић

Изор: Православље