Аутор: Перко Војиновић
Краћи приказ Босанске крајине, који има информативни карактер, подразумијева само поједностављен покушај да се прикажу основни историјски догађаји и административно правни положај овог, у сваком погледу занимљивог, подручја. Бурна историја овога краја захтијевала би далеко више простора и другачији методички приступ. Остаје могућност да се прикажу само основни друштвени процеси и промјене.
Босанска крајина, позната и као Серхат, обухвата сјеверозападну Босну до Врбаса. Од средње Босне дијеле је планине између Јајца и Дрвара, а још јој припадају Грахово и Дрвар. Босанска крајина у ужем смислу обухвата малу област око средњег тока ријеке Уне са градовима Бихаћем, Цазином и Крупом, а позната је под називом Бихаћка крајина, Дубока крајина или Прави Серхат. Назив Босанска крајина први пут се јавља 1593. године.
Јован Цвијић посматра Босанску крајину као област која је у посљедњим вијековима била најзабаченија и најнеприступачнија територија у динарском систему. Он је овако омеђује: „Од области на југозападу, од Лике са Крбавом и Далмације, ограђена је врло пространим кречњачким висоравнима и гребенима , који су тешко проходни, као што су Грмеч и Пљешевица. Слаби путеви који воде преко овог карста на југозапад, излазе махом у море без правих пристаништа на сењску обалу. Отуда се у Босанској крајини не осећају никакви знатнији утицаји са Јадранског мора, иако је оно близу. Даље је била вековима затворена и од Хрватске, војном границом и Кордуном; било је једно исељавање на ту страну. Уз то је највећи део Босанске крајине карсна земља, где карст изолује поједине крајеве и отежава промет, затим је испресецана кањонским долинама у главном правцусевер-југ као Врбасом, Саном, Уном и те долине су као ножем усечене у површи и скоро вертикалних страна, преко којих је прелаз врло тежак, на послетку је шумовита област: огромни шумски комплекс од Јајца до далматинске границе код Книна, који је такође отежавао приступ и везе“. Иако Цвијић не говори о Босанској крајини у ужем и ширем смислу, неоспорно је да је Босанска крајина у ужем смислу настала раније, а у ширем смислу коначно послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године.
Босанска крајина није имала своју државно-правну традицију, већ се у одређени историјским околностима формирала као историјско-географска област. У периоду средњовјековне босанске државе није ни постојао појам Босанске крајине, већ је та територија била позната као Доњи Краји, а у њој се налазила и Врбаска жупа.
Турска власт у Босни почела је њиховим упадима, да би Босна пала 1463. године. Ускоро је Угарска повратила Доње крајеве (Усору), па је основала Јајачку и Сребничку бановину. Турци су коначно 1527. годие заузели Јајце, без борбе је пала и Бањалука, а Турци заузимају све области до Брода и Дубице.
Од 1554. године Бањалука је постала центар и резиденција босанских санџакбегова све до оснивања Босанског пашалука 1580. године. Од тада је она постала центар у коме су босанске паше резидирале скоро до половине 17. вијека. У оквиру Босанског пашалука од 1620. до 1711. године постојао је Бихаћки санџак.
У вихору граничних ратова, на простору између Врбаса и Купе од 15. и 18. вијека изградила се Босанска крајина. До бечког рата (1683-1699) у Босанском пашалуку није било никаквих значајних промјена у погледу његовог територијалног опсега, нити у погледу административне структуре. Карловачким миром 1699. године Турци се повлаче из Лике, Баније и Кордуна, али задржавају Цазинску крајину, с оне стране Уне. За вријеме новог рата који се завршио миром у Свиштову 1791. године, Турска је изгубила градове Дубицу, Нови и Градишку, али јој је Аустрија то морала вратити 1797. године и тада је Босанска крајина успоставила границу према Хрватској онакву каква је остала до новијег времена.
Организација Босанске крајине била је строго војничка. Тежиште одбране било је у градовима с јаком војничком посадом. Војна организација у Крајини знатно је утицала на њену друштвену структуру. Врло рано заповједници тврђава, диздари, узимају власт – постају капетани, полиписмену феудални господари, који ће постати главни носиоци феудалне самовоље. Захваљујући њима Крајина ће постати средиште отпора свим реформама. Пред окупацију 1878. године Босански вилајет дијелио се на шест санџака који су 1882. године претворени у шест истоимених округа са знатним измјенама граница, назива и броја срезова. Бањалучки и Бихаћки санџак претворени су у округе.
Стални ратови и ратна пустошења у вријеме турске владавине имали су знатног утицаја на социјалну и етничку структуру становништва у Босанској крајини. Стариначко становништво између Врбаса и Купе повлачи се у ратним годинама 15. и 16. вијека.
На те земље насељавају су Срби из старе Рашке, Херцеговине, Црне Горе и источне Србије, а и муслиманско становништво из Босанског пашалука. За све ово вријеме Срби су били већинско становништво. Они су долазили или као сточари-мартолози, вршећи војничку службу на граници, живјели на слободним баштинама, понегдје организовани у својим сточарским самоуправама као нпр. на Змијању и Јању, или као кметови насељени на спахилуцима крајишких ага и бегова. Број муслиманског становништва нагло се повећавао послије бечког рата, када су муслиманске избјеглице из околних земаља насељавале Босну, а посебно Цазинску крајину. Најбројнији дио муслимана потицао је од српске етничке цјелине, што потврђују бројни историјски извори.
Крајем 19. вијека у Босанској крајини ојачао је феудални елеменат који је довео српски народ у тешко економску ситуацију и изазвао низ буна и устанака. Устанак 1875. године добио је шире међународно значење. Циљ устаника било је ослобођење и уједињење са Србијом. Средином 1876. године устаници из Босне и Босанске крајине прогласили су уједињење са Србијом. Покушаји да се српски народ из Босне и Босанске крајине уједини са Србијом остао је као политичка жеља, јер су интереси великих сила, посебно моћне Аустро-угарске, то онемогућили . На Берлинском конгресу 1878. године она је добила право да окупира Босну и Херцеговину и њоме ће управљати 40 година.
Желећи да загосподари Босном и Херцеговином Аустро-угарска је мијењала тактику. У вријеме Калајеве управе настојала је створити „босанску нацију“ и Србе денационализовати. Када јој то није успјело настојала је да користи националне, вјерске и социјалне разлике. Према попису из 1910. године у Босни и Херцеговини је живјело 44% Срба, 32% муслимана и 22% Хрвата. Највећи постотак Срба био је у Босанској крајини, у којој су у свим срезовима сачињавали апсолутну већину, изузев у Цазинској крајини у којој су муслимани били у већини. Међутим бихаћки срез имао је већинско српско становништво.
Аустроугарска власт је на све могуће начине настојала да се што јаче учврсти у Босни и Херцеговини како би спријечила стварање једне веће српске државе и елиминисала утицај Русије. Развијала је Сарајево на рачун Бањалуке и Босанске крајине. Истицани су босанско-херцеговачка самосвијест, богумилска традиција и муслиманско племство. Босанску крајину је намјерно запостављала због компактости српског становништва.
Послије Сарајевског атентата и почетка Првог свјетског рата у Босанској крајини настају тешке економске и политичке прилике за српско становништво. Настали су тешки дани када је почело страдање српског народа, а за њену интелигенцију аустроугарске власти организује суђења и осуде на дугогодишње робије у познатом Бањалучком процесу. У томе прогону српског становништва учествовали су и Хрвати и муслимани. Срби су им то опростили и у новој држави нијесу вршили одмазде. Посебно је била израђена толеранција у Босанској крајини.
На крају Првог свјетског рата развијена је шира агитација за уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Од укупно 54 среза, 42 су се изјаснила за безусловно уједињење са Србијом. У Прокламацији су изразили своју политичку вољу (27. новембра 1918). истакавши да се српски народ „сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије“. Даљи догађаји довели су до формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.
Видовданским уставом из 1921. године нова држава је подијељена на 33 области. Ова подјела је извршена са намјером да се избришу вјерске и националне разлике. Међутим, Босанска крајина је по тој административно-територијалној подјели сачувала извјесну цјелину јер су се у оквиру њене територије нашле двије области – Врбаска и Бихаћка – које ће касније послужити као основа за Врбаску бановину, о којој ћемо написати посебан прилог.
„Српске земље и свијет“ научно-популарни часопис, број 1, стр 8-11
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.