Бошча је оглавље удане жене. Као динарска карактеристика најдуже се задржала у ношњи Лијевча. У овом крају постојале су двије врсте бошчи. Црвена бошча заузимала је већи простор и носила се од Саве све до села уз руб Поткозарја, гдје је ношена бијела, брђанска бошча, у народу познатија као бјелобошча. Црвена бошча састоји се од четвероугаоног шифона бијеле боје на којем се везе. Димензије овог платна варирају, али најчешћа димензија је 50х50 цм. По овом платну везу се мотиви крстачком техником различитих боја, уз сам руб платна, не шире од једног сантиметра. Бошча се везе тако да се један рогаљ бошче пресавије, а вез увијек долази на лице. Вез не иде цијелом дужином бијелог платна него се шара простире на отприлике 25 цм на једну и 25 цм на другу страну платна, чинећи мотив који је под 90 степени, слиједећи руб бијелог платна. Цијелом дужином беза пришива се црвени мавез у ширини која варира од 13 до 16 цм. Када се мавез пришије, бошча се преклопи и учврсти, тако да губи свој четвероугаони облик и поприма облик троугла. На рубу бијелог дијела, ближе мавезу, који покрива главу, имамо вез, па црвени мавез, па везени дио и на крају мавез. Рубови бошче, у овом случају дио са мавезом представља њен руб, украшени су опшивањем или хеклањем у различитим бојама (жута, смеђа, плава и црна). Доњи дио бошче, који пада на леђа, украшава се кићанкама, ниском перлица и цванцикама.
Поред овакве свакодневне бошче, постојале су и такозване младинске бошче, које су ношене до годину дана послије вјенчања. Таква бошча била је украшена ниском сребрењака, по бијелом дијелу који је ишао око лица. На тај начин млада је изгледала као да има својеврстан оклоп око лица. Младинска бошча украшавана је сребрењацима на леђном дијелу у такозвану грану, но нисмо у могућности реконструисати како је то изгледало. Бошчу је цура повезивала послије вјенчања и није скидала до смрти. Обичај је био да се млада дјевојка с накићеном бошчом сваки пут поклања кућном прагу и свекру и свекрви, што је изазивало звецкање великог броја цванцика којим је била украшена. Пошто зачешља косу у раздјељак, правећи двије плетенице, жена је повезивала бошчу. Бошча се везивала тако да бијели руб дође на бијели, или је брошем хватан црвени, па бијели, па поново бијели и црвени руб, у такозвану кријесту. Када би се бошча повезивала, она би се прво пресавила по дужини (од средине бијелог платна до руба са цванциком) на наличју, а бијели дио који је покривао главу пеглом или руком би се учврстио да има оштру ивицу, која би долазила до чела. Овај украс се називао рогаљ, а сав руб уз лице попримао је срцолик облик. Сличне бошче носиле су жене у дијеловима Прњаворске Жупе, као и у Грабовици код Котор Вароша.
За разлику од чешће црвене бошче, у неколико села градишке општине носила се бјелобошча. Њу су носиле удане жене у Јазовцу, Горњим Машићима, Јурковици, Турјаку, Грбавцима и Подградцима. Ова бошча се састојала од шифона, бијелог платна димензија 75х75 цм, те црвеног мавеза ширине 10 цм. По мавезу је уз бијели руб ишао пријеплет и искрице (металне шљокице, које су при одсјају сунца свијетлиле као искре), а око мавеза хеклање или ђинђуве. Понекад су жене пришивале и срму уз руб мавеза до ђинђува. На задњем рогљу бошче који пада на леђа пришиване су цванцике, једна преко друге, као нека врста оклопа, а тако исто и на предњим рогљевима, само мањи број. На задњем рогљу пришивана је и китица од ђинђува или свилених реса. За разлику од ове бошче, младе су у овом крају носиле накићену бошчу, са вијенцем цванцика око лица, круном од цванцика. На дијелу бошче који се налазио на тјемену, стављане су петокруне или форинте по три комада и лала око цијелог лица. Овакву бошчу, пронашли смо у Јазовцу и Подградцима.
ПРИРЕДИО: Дарио Дринић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.