Попречним пругама путовао сам готово цео дан преко бачких и славонских равница. Жега је била несносна и дан страховито досадан и ако је око било пуно летње благодати: честих крстина пшенице, стогова сена, густих детелина и модрих напредних кукуруза.
Мало је и ноћ ка Броду на Сави била сношљивија. Поред тога што сам се некако довио да оставим труцкави и запарени вагон заосталих вицинала и дочепам се брзога букурешкога воза, опет је била велика недаћа. И врућина и навалица. Као да је устао цео Букурешт да бежи, од врућине ваљда, некамо. Мислио сам да ћу као свећа пасти чим се дочепам сарајевскога воза.
Па ипак. Босански освит пренуо ме је у толикој мери да сам престојао поред прозора све до Добоја. Ни сна ни умора као и да ме и није измрцварила јулијска жега и неспавање целе ноћи. Колико је лепа и свежа Босна, чим се од њенога Брода заплави на јутру у њено нешто тморније плаветнило! Колика разлика чим се пређе Сава!
Шуме као да су јутрос тек пролистале, јулско јутро личи на мајско, ливаде букнуле као оне другде на месец дана раније, а блистање докле око допире као да је целу ноћ падала киша. Како је дивна ова Босна! Као каква беспрекорна лепотица, нешто мало намрштена, у мастиву мрком појачана, да би та лепота била већа и упадљивија.
Шуме њених планина и брегова не само што дају нарочито сенчење пропланцима и дугуљастим долинама, него том загаситом зеленом тморношћу пуне сав босански зрак, преламају га и боје у толикој мери, да је то доступно човеку само овде и ни у једном другом нашем крају.
И то мастиво влада целом Босном и оно јој не само гради границе, које ћеш одмах познати, но јој у исто доба највише уобличава лик, ону прикојасу за око због које је на првом месту као покрајина Босна – Босном…
А затим, ту такву лепу и толико своју Босну познаћеш одмах по њиви. По својој доброти она је слична оној на другој обали многоводне Саве. Али се страховито од ове разликује по обради. Пшеница нити је онако тучна у класу као онамо, ни онако усправна и једнака као да си је под меру стригао, нити уједначено честа и чиста: кроз њу ижђикала трава као да је људима стало више до травнога стрништа за стоку, но до једрога и чистога зрна за хамбар. Јест. У Босни тежаци жању високо, да би стрн био виши, који они после жетве косе и од тога граде сено.
Гледам како се почела жетва. И док до Саве нигде не видех српа, овамо нигде косе. По њивама братски се повиле за српом по постати све три наше вере да се у том било сложе, везујући снопље само од по неколико руковеди, како раде Јуруци по Маћедонији и како се радило по Анадолу до Мустафе Ћемала.
Једнако сви.
И они под фесом, и они под шубаром и шајкачом, и они трећи што су у последње време почели натицати неке нарочите качкете да би се, добар човече, знало ко су и што су, и да не би им случајно помислио да у Босни живи, безбели, само један једини народ… па су сва тројица бошњачки тврдокорно сложни да не погледају преко Саве, да не виде како се тамо жање, и да не оставе свој срп, који су им оци и деди донели још из припјатскога полесја…
И кукурузи одмах од Брода други. Ретко где да су ресали, на много места се праше и нагрћу, гдегде су једва бразде покрили. Рећи ће се да тако мора бити у Босни, јер је хладнија. Али није све у том. Ја сам и до Добоја и низ Босну до посавинске равни видео кукурузе ресале и свилале као у Бачкој. До душе ретко, по оградама испред муслиманских кућа по ређим њивама око већих насеља.
Јасан доказ да су то поједини добри домаћини, они који осећају земљу као своје главно животно питање, или они муслимани који се нарочито одушевљавају за неговање воћке или усева. И њива и воћњак неких људи одваја. А то опет сведочи да би кукурузи и овде могли бити већи кад би се радило боље и друкчије. Година је понела веома добро. Јер су кукурузи ипак врло напредни, жита релативно тако исто, а у колико подбацују, томе није крива ни година ни босанска њива но само рад.
Примитивно ради земљу босански тежак. Мало он уме да узирати своју њиву. Мало преврће и излаже угару њене груде. И пара је сасвим плитко. Ја сам то тек овом приликом опазио. И, право да кажем, зачудио сам се како је у том погледу врло мало напретка. Готово Босанац није измакао од онога у Санџаку, у заглушјима Југа. Често је и ниже. Као и срп, тако исто не оставља ни своју дрвену ралицу, нити мотику онде где би се друкчије боље помогао. Не замењује нити одабира семе, бежи од сремске пшенице баш као онај у Пештери. Његов пасуљ чак и поред великих река није пасуљ но она зла пасуљица, какву ја нисам видео ни по планинским селима око Пљеваља. Босански сељак више од осталих називље себе тежаком. А тежачи врло рђаво. Душа му је изгорела за њивом а кроз векове је још није проучио, није познао. По другим покрајинама, и оним заосталим, у томе погледу је боље. Мање више опет сељак зна ред и ћуд својој њиви.
Босанац је, по свима изгледима, не познаје као да је на њој од јуче и као да није сразмерно ипак највећи старинац после Маћедонца. Јер оно што сељак прво треба да зна о њиви то је плодоред, свуда прилично срећан, осим у Босни, где је обично обрнут основном начелу земљорадње и тежакова искуства јер се овде на нађубреној њиви сеје кукуруз, па пшеница, онда овас, па се њива заливади, да би се после тога нађубрила и поново отпочело по старом реду…
Човеку се, дакле, не свиђа земљорад босанскога тежака. То се обично објашњава његовом леношћу. Веле да је Босанац лен. Међутим, има нешто дубље од овога, основније. Босанска и леност и конзервативност имају и наличје али и лице. Јер су историјски производ. И од једнога порекла. Мучна је била прошлост Босне. Она је тешко допустила тежаку да веселије, радосније и брже обиграва по својој њиви. Тежак главно никад није имао осећање да је она његова, или бар највише његова. Свакојаке хале и бесови, политички, социјални и духовни витлали су по његовој земљи. Напрезао се највише за другога. Па је најзад осетио да су му узмаси мало корисни. И повукао се у себе. Резигнирано одлучио да је за њега најбоље нека иде како иде. Па само купио снагу да остане жив, конзервирао своја гледања и пркосно јачао своју твдокорност према свакој напасти и саблазни. Само је тако могао опстати у историјском рвању Запада и Истока, само једној такој снази нису ништа могли ова два непријатеља: јест тај сељак је остао примитиван, али са његова прага смрт је почела прво да грли два силна царства…
Познаје се одмах Босна по својем човеку. Не само по ношњи, но по његовој крупној појави, по његовом тврдом изразу. Посматрао сам једнога средовечнога домаћина, који имаше доста и добре земље, стоке, зграда, синова, снага и дивне унучади. Година добра. Нуди ме кавом а мрко се као стена укипио. Никако да се насмеје, као да не зна за радост у животу. А видим да је добар и душеван. Има невољу што је тако тврд и нерадостан.
Сва прошлост је упијена у њега, све муке, свеколико неповерење према животу, који није ни шала ни за лакоћу дан грешном двоношцу на земљи.
Свом појавом као да хоће да рекне: „површни и неозбиљни људи се смеју и показују радоснима, а ја да сам се томе подавао не бих се ни одржао – још мислим да озбиљно подржим ову земљу зубима!..“
А Босна је ипак ванредно лепа. Воз јури уз њену главну реку, велику и јаких лактова, данас нешто мрку као да хоће да символизира онога крупнога сељака у хабастом гуњу, са великим силавом без пиштоља око паса и у огромној чалми црвеној око крупне главе, па им драго што не можеш да распознаш да је Влах или Турчин или Кршћанин. И не можеш да докучиш да ли су на њега више утицала три хришћанства или ислам. Дивна је Босна. Богате лепоте у свежини, у боји, у шуми, у планини, у тморним оквирима разноликих видика и раскошних долина. А највише у њеном силном, мрком, добром и тврдокорном Бошњанину…
Григорије Божовић
„Политика“, 23. јул 1936, XXXIII, бр. 10116, стр. 14
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.