Божић у Придворици 1942.

У знак сjећања на невине жртве jедног од наjмонутрознииjих злочина, покољ српског становништва у селу Придворици у Херцеговини, на Божић 1941. на 1942. годину, редакциjа портала Јадовно доноси диjелове књиге др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“ – том први. Наjвећи научни ауторитет  и наjобjективниjи хроничар ратних  дешавања у Херцеговини на страницама 340-343, између осталог, доноси детаље крвавог Божића у Придворици код Гацка.

Придворица jе наjпитомиjе село у Горњем Борчу. Нипошто ниjе случаjно што су се баш у њоj зауставили први словенски досељеници на херцеговачко тле и ту основали жупу Вишеву и подигли Камберов Град. Јер, Придворица jе, будући окружена са свих страна средњенпланинским висовима обраслим у густим шумама и
буjним пашњацима, пружала врло повољне услове за живот номада. Међутим, када у околним планинама напада дубок сниjег и набуjа Неретва, Придворица jе неколико месеци потпуно одсечена од осталог света.

Изгледа да су управо ради тога придворички Срби били поштеђени за време jунских и августовских покоља српског становништва у Херцеговини. Њихове комшиjе су стрпљиво чекале да те породице скупе летину и да у околним планинама напада огроман снег и потпуно искључи сваку помисао на бекство, па тек онда да их покољу и докопаjу се њихове сиротиње.

Тим злочиначким планом било jе предвиђено да се покољ изврши 7. jануара, на православни Божић, како би џелати могли да се, после покоља, богато угосте. Међутим, група коjа jе била одређена на покоље фамилиjе Стевана и Гаврила Лера у селу Шиповици ниjе имала стрпљења, већ jе на Бадње вече са усуканим ножевима упала у Лерове куће (обе фамилиjе биле су за вечером) и на грозан начин масакрирала преко 15 чељади (евидентирано jе само 13, jер ситну децу нико ниjе познавао). Масакр jе, према исказу jедног од учесника покоља, преживела само Јела Лeро, млада и лепа девоjка, коjу су некуд одвели.[1]

Сутрадан, 7. jануара у освит, свака кућа у селу Придворици била jе блокирана не само усташким џелатима него и дубоким снегом, коjи jе падао непрестано неколико дана и ноћи. Уместо положаjника у куће су упадале усташе да би саопштиле укућанима како jе Мариjан Бановац наредио да сви одрасли мушкарци одмах дођу код придворичке цркве ради договора о времену и начину евакуациjе придворичких Срба у невесињско-гатачку Површ. Људи су се без погоовора и ма каквог отпора упутили, у пратњи наоружаних усташа, разуме се, на губилиште – пред шталу Николе Додера, коjа се налазила у близини цркве. Тамо су их одмах повезали и подвргли стравичном мучењу и мрцварењу и на краjу побили кундацима, ножевима, моткама; некима су, секирама, одсецали главе, што jе утврђено приликом ексхумациjе лешева ради сахране. Након ликвидациjе одраслих мушкараца, млађе жене и девоjке су натеране да покупе унакажене лешеве своjих очева, мужева и браће и набацаjу их у доњи део штале Николе Додера. Све те несрећне жене и девоjке су потом силоване, па онда затворене у горњи део штале, где су, у међувремену, дотерана и њихова деца, маjке, баке и свекрве. Штала jе, на краjу, споља замандаљена и запаљена. Када су 17. априла 1942. године jединице Народноослободилачке партизанске и добровољачке воjске Југославиjе ослободиле Придворицу, наишле су на стравичан призор: нагореле људске ноге виреле су кроз врата доњег дела штале Николе Додера. Унутра се видела гомила полуугљенисаних лешева. По гаравим зидовима коjи су сабласно стрчали увис виделе су се залепљене женске плетенице коjе, зачудо, нису изгореле већ су остале прилепљене за огореле зидове као неми сведоци ужаса коjи се овде одиграо. Око штале су се, ту и тамо, налазили лешеви оних коjи су успели да искоче из пакла и покушали да побегну, али су зликовачки куршуми били бржи од њих. У штали Тома Аџића у Стоjичићима, где су на исти начин као и они у Брутцима ликвидиране породице Тома, Раjка и Мила Аџића,
нађени су у ћошковима штале групе загрљених лешева, очевидно родитеља и деце.

У Придворици jе укупно убиjено преко 160 лица; тачан броj jе немогуће утврдити будући да нико не зна колико jе било беба коjе одрасли нису познавали. Пошто нико ниjе успео да побегне, сва срспска огњишта у селу Придворици су занавек угашена. Божићни покољ jе, према исказу двоjице непосредних учесника у покољу пред органима Државне безбедности у Гацку, преживела четворогодишња девоjчица Госпава – Гоjа Скоко, кћерка Вула Скока, коjа jе, када jе угледала наоружане људе, побегла у суседну муслиманску кућу, где jу jе прихватила и сакрила Делвиjа Крвавац из Грачанице, удата Чолпа.

Тако jе мала Гоjа остала жива све до 17. априла те страшне ратне године, а тада, док се обруч партизанске  и добровољачке воjске све више стезао око Борча, када jе изгледало да свиће зора слободе, Гоjа jе ниjе дочекала, jер jе управо у том тренутку у кућу где jе живела улетео сури усташа (Чолпа из Придворице), истргао jе из руку њене спаситељке и, са узвиком; „Када нико од твоjих ниjе остао жив, нећеш ни ти“, пререзао jоj кркљан.

Тако jе мученичком смрћу умро последњни српски становник лепог и питомог села Придворице у Горњем Борчу.

Мало jе стратишта у Херцеговини са коjих нико ниjе успео да побегне, као што jе био случаj са овим у Придворици и Шиповици. Према томе, не постоjе аутентична сведочанства жртава како се злочин одиграо, већ само његови крави трагови и оскудни подаци коjе су дала двоjица учесника у том злочину органима Државне безбедности у Гацку, на основу коjих jе и написан оваj текст. Злочинци су детаљно испланирали покољ и извршили га до краjа.

Свих 150 учесника у овом монструозном злочину одликовано jе Указом поглавника НДХ Анте Павелића броj Оч 165 – Хр. – 1942, златним, сребрним и бронзаним колаjнама за храброст, са образложењем:

„За одлично, храбро и пожртвовано држање за вриjеме обране Борча против неприjатеља у зиму 1941. године до 18. травња 1942. борцима опћине Борач у Херцеговини, коjи су под наjтежим околностима, уз судjеловање њихових жена и дjеце, одбранили своjу родну груду против непрестаних насртаjа комуно-четника, а напосе на сам Бадњак 1941. године, када су одбили насртаjе десетоструко надмоћниjих комуно-четничких банди.“[2]

Како се поуздано зна да „на сам Бадњак“ нико ниjе нападао Борач, jесно jе о каквоj се храбрости ради.

Исте вечери група усташкх злочинаца, коjу jе предводио Ибро Аладуз, опколила jе куће Вула и Лазара Слиjепчевића и Перана Хрњеза у Крупцу. Пошто уплашени укућани нису смели да отворе врата коjа су била запречена мандалом, усташе су провалиле кров и упале у кућу Перана Хрњеза, да би ту, на кућном прагу, заклали старог Перана и његове две ћерке – Милицу и Зорку. Док су џелати претресали Перанову кућу тражећи доларе (Перан jе имао сина у Америци), сва чељад Лазара и Вула Слиjепчевића успела су да се кроз
прозор у изби, извку напоље и побегну у суседно село Дубраву, одакле су, истога дана, са тамошним српским становништвом избегли у село Крушчицу. Ту су, међутим, 20. jануара тешко настрадали: погинули су Вуле и Лазар, Лазарева жена Коса и кћерке Љубица и Лепосава.

Наjстрашниjу судбину доживела jе Вулова кћерка Ксениjа, млада и лепа девоjка, коjа jе, док jе покушавала да спасе болесног оца коjи ниjе имао снаге да се пробиjе кроз снежне сметове на Брњцу, пала жива у руке усташа. Њен први комшиjа из Крупца Омер Аладуз повео jу jе са собом и држао као робињу све до 17. априла 1942. године, да би jе тада, у jедном шумарку, разапео на крст. О томе jе Владо Шегрт, чиjа jе група зауезела Мjеденик, у своjим Ратним усмоменама забележио:
„Наишао сам на страшан призор. У селу близу Мjеденика (реч jе о селу Подима), у jедном малоj шумици, срозан покраj букве, лежао jе леш младе жене у поцепаноj хаљини. То су усташе неки дан, после упада у суседна српска села, мрцварили заробљене коjе су отуда довели. Лежао jе разапет на ониско дрво. Лице jе избодено, по тиjелу трагови мучења.“[3]

Страдањем породице Слиjепчевић из Крупца завршена jе трагедиjа српског
становништва коjе jе живело у Горњем Борчу.

Текст преузет са адресе: http://jadovno.com/bozic-u-pridvorici-1942/#.Vq-KAtLhAdU