У време када сам разговарао са протојерејем Јованом Поповићем он је већ био навршио осму деценију живота, али се усправно држао и добро памтио.
После много година и трновитог животног пута, добро се сећао низа доживљаја из минулих времена. Било је ту свега, и шала и пријатних догађаја, али и туге, страхота и ужаса, посебно при сећању на Други светски рат и невоље што их је запамтио као ратни заробљеник у немачким логорима.
У бившу југословенску војску мобилисан је неколико дана уочи рата. Након капитулације априла 1941. године пада у ропство. Заробљене војнике Немци сабијају као стоку у затворене железничке вагоне, и тако их возе преко Мађарске и Аустрије. Тај ход по мукама траје више од десет дана, а немоћни и преморени људи нити имају простора да прилегну, ни где да обаве нужду. Гладни, жедни, измучени и понижени, многи умиру без помоћи. Након овог страдалничког путовања одводе га у логор за официре у Нирнбергу, где је боравио око годину дана.
У јуну 1942. године, на саме Духове, премештају га у логор Алтенграбов око девeдесет километара далеко од Берлина. У овом логору је провео остатак заробљеништва до краја рата, када су их ослободили Американци. Истог дана после подне стигли су Руси и преузели команду. Због слабе исхране и велике зиме у логорским баракама прва, 1941. година за наше заробљенике била је најтежа.
Касније, половином 1942. године, када је преко Црвеног крста почела стизати помоћ у храни коју су слали савезници, стање се постепено поправљало. Уствари, да није било савезничке помоћи, тешко би се издржало и мало ко би се жив кући вратио. Иначе, у Алтенграбов-у је био велики логор. Поред наших људи ту је било Француза, Пољака, Руса, Холанђана, Американаца, Енглеза, Индуса и других. Све нације су биле одвојене, а најгоре су пролазили Руси који преко Црвеног крста нису примали никакву помоћ и према којима су Немци били најсуровији.
Прото Јован је као војни свештеник имао чин капетана, и у логору је према прописима Женевске конвенције (које су се Немци формално држали) изабран за главног повереника који је по одређеним питањима заступао наше заробљенике пред логорским властима. Тако је преко њега ишла расподела хране која је стизала преко Црвеног крста. Користећи тако своју функцију у логору, 1944. год. је организовао пребацивање једног камиона хране заробљеним Русима, међу којима је било много болесних и инвалида у очајном стању. Поменути Руси су били смештени у споредном логору око три километра далеко од главног логора.
Како су Французи у свом делу логора имали један камион, исти је употребљен за превоз. Та количина хране у односу на број руских заробљеника била је симболична. Као кап воде у мору, али настојало се да се помогне колико се могло. Ипак, Немци су све брзо сазнали. Издао је један наш изрод, и прото Јован је изведен пред логорски Војни суд. На суђењу је био упоран. Кривицу није признао, а изјава Командира (наредника) логора Грослибарса ишла му је у прилог, јер ни Немцу није ишло у рачун, да се тако нешто могло десити у његовој надлежности. Наредник је изјавио да је он члан Национал-социјалистичке партије, заклети подофицир, и да он тако нешто нипошто не би дозволио, нити се тамо где је он, тако нешто може десити. И тако је с доста среће прото Јово ослобођен од оптужбе.
Други пут се нашао пред Војним судом у логору због помоћи руској деци. У једном делу логора били су руски цивили, жене, старци, деца, у грозном стању, у ритама, боси, гладни и болесни. Жене су терали на рад изван логора, а деца су остајала у једној бедној, прљавој и до ужаса смрдљивој просторији. Ту су децу чували старци и бабе старе преко осамдесет година. Све јад и чемер. Нема се шта видети. Мршаво да Бог сачува. Сама кост и кожа. Са жељом да помогне овој деци прото Јован је са својим сарадницима успео да подмити Немицу која је била командир цивилног дела логора. Давали су јој чоколаду, кафу и цигарете од заробљеничких следовања (пошиљки Црвеног крста), а деци су доносили сир, конзерве и кексе. Једно време Управница је то допуштала и правила се као да ништа не види, али је ипак на крају (можда се бојала да когод не сазна) о свему обавестила Команду логора.
Овај пут докази су били чврсти, и није било друге већ да се призна. Пре почетка суђења Председник суда оштро је упозорио проту Јована следећим речима: – Зато што сте свештеник, официр пропале Југославије и повереник, бићете најстроже кажњени, ако се докаже да нисте говорили истину. Примајући кривицу на себе, прото Јован је одговорио: – Чинио сам то да би код њих задржао веру у Бога, јер то је моја свештеничка дужност. Храбро држање и отворен одговор учинили су своје.
Немци су и ова пут, уз строго упозорење, Проту ослободили, иако је мало недостајало да буде стрељан. Као свештеника Немци су често проту Јована водили у цивилни руски логор да држи молитву. Нису гледали на време, нити на то да су људи уморни и једва чекају да легну. Било је случајева да позову у десет сати увече. Није било бирања. Када дође стражар морало се ићи, а често се није знало ни куда се иде.
Тако један пут доведоше групу руских жена. Око сто душа, а можда и више. Било је међу њима деце, жена средњих година и старица које једва иду. Све босо. У прњама. измучено и гладно. Извели их у један шумарак. Пролеће у хладној немачкој земљи. Тмурно време. Ветар. Около блато и каљуга. Проту Јована доведоше да им одржи молитву. Жене су одмотале своје „иконке“ што су их носиле са собом завијене у неке крпе. Скоро свака је имала „иконку“. Молиле су се и плакале и Проти су том приликом очи биле у сузама. То је трајало једно време, а онда су стражари одједном прекинули молитву и Проту вратилиу логор. „Видио сам много страшних ствари – каже прото Јован – видио сам како живе људе бацају у јаме. Полумртве руске заробљенике, као дрва набацане у камион. Тело на камиону, а глава виси и удара по цести. Или, бацају га у јаму а човек у бунилу тражи цигарету да запали. А онда, када јаму напуне, нагрну земљу, затим тенком све поравнају, и крв се одмах покаже на површини земље. Ипак, и поред свих других страхота које сам видео да раде са Русима, на мене је она молитва под ветрим небом и оне бедне жене са иконкама (= иконама- додао Б.М.) и својом чврстом хришћанском вером, оставила такав утисак, да тај догађај нећу до краја живота заборавити.“
Поред других наших заробљеника са протом Јованом су били и Тодор (Тоша) Ђурин из Сремске Митровице, Живојин (Жика) Панић из Башаида и Мика Киселички родом из Србобрана. Они су при молитвама служили као појци. Сви су они заједно са протом Јованом и многим другим нашим заробљеницима, настојали да помогну нашој словенској браћи Русима, чије су патње биле најтеже. И са нашом словенском браћом Пољацима прото Јован је одржавао блиске пријатељске односе. За време док је пољски католички свештеник био у затвору, Прото је обављао верски обред при сахрањивању Пољака – католика. У логору је постојао француски католички свештеник, али Пољаци су звали проту Јована, пошто је он одржавао блиске пријатељске везе са њиховим интелектуалцима (професорима, лекарима, инжењерима и другима).
Према казивању проте Јована, погребне католичке пољске песме су необично лепе и врло дирљиве, тако да на човека остављају дубок утисак који дуго остаје урезан у сећање. Југословени и Пољаци су иначе у логору живели у добрим односима. Пољски лекар др Пчебиљски (хирург) спасао је многе наше људе од сигурне смрти.
Када се рат завршио, прото Јован се вратио у своје Бугојно, где је затекао опљачкану кућу, опустошену цркву и сазнао да су му 1941. усташе убиле оца Марка, брата Богољуба и још седам рођака. Тада му је постало јасно да му је игром судбине заробљеништво спасило живот, јер да се у току лета 1941. затекао у својој парохији, сигурно би страдао као и многе друге невине жртва широм наше земље.
Додатне напомене: – Прото Јован је за време боравка у заробљеништву био јереј. Чин протојереја добио је касније, по повратку из заробљеништва. – У логору је постојао „Бетројунг“ – немачка установа преко које су добијали иконе, молитвенике и другу верску литературу, што је стизала од Црвеног крста из Женеве. Тиме се људима помагало да нађу утеху у вери и молитви, и тако ублаже очај и неизвесност која им је у заробљеничком логору притискала душу.
(Овај документарни запис је објављен у „Веснику“ орг. срп. прав. свешт., Београд, број 764, април 1987.)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.