Чајничко четвороеванђеље је писано на пергаменту уставним типом ћирилице крајем XIV или почетком XV века. Оштећен рукопис има 167 листова. Недостаје почетак Матејевог еванђеља до главе VII,2 и део од главе XXIII,18 до главе XXIV,14, као и крај Лукиног еванђеља од главе XXII,62 до краја, укључујући и читаво Јованово еванђеље.
Четвороеванђеље је писало 5 главних и више споредних писара. Текст је подјељен на Амонијеве и опширне главе, чији је попис сачуван пред Марковим и Лукиним еванђељем. Рукопис је у већој мери подељен и на литургијска зачела према обрасцима источне цркве. У сачуваним записима спомиње се „кнез Павле“, вероватно Павле Раденовић и његов унук „кнез Ивин“ (Ивош), који су држали територију између Сарајева и Дрине. На л. 89v-90 случајно су остале празне стране на којима је исписан глагољицом са неколико ћирилских слова део из Јовановог еванђеља (XV, 17-20), који се чита на литургији на Ђурђевдан и Митровдан. Глагољски запис је писан рашким правописом који се осећа у целом тексту. Икавизми су права реткост и првенствено у речима која нису типична за икавски говор. Утицај рашке школе је видан у читавом тексту, јер је, очигледно, део овог рукописа преписан у неком православном манастиру.
Први део четвороеванђеља до л. 48 писао је изгледа неки непознати крстјанин, али је због спорости или неког другог разлога наручилац четвороеванђеља даљи посао, по свему судећи, поверио монасима манастира Добруна, који су овај посао радили убрзаним темпом, сменујући се често о после једног реда или половине странице. Четвороеванђеље је посвећено, како се види из записа на л. 115v: „часному и велемудрому приателу мому лубимому и веледрагому доброму и племенитому властелину кнезу, односно многопочетному и сваке части достоиному кнезу Павлу нека знаш како га пишу и бог те части дрежи“.
Да писари овог четвороеванђеља нису припадали истој цркви види се по остацима литургијске поделе. Први део рукописа до л. 48, који је писао први писар, скоро је без литургијске поделе, док је остали део рукописа скоро у целини подељен на литургијска зачела према обрасцима источне цркве.
Један од споредних писара Чајничког четвороеванђеља је сматрао важним да на л.83 запише да ја ово „книга Исуса Христа сина божиа великога бога“, на л.89v, „се ест книга Исуса Христа б(ог)а живаго“, а на листу 145, супростављајући се вероватно босанским фрањевцима који су их оптуживали да одбацују хришћанске свеце и божанску природу сина божијег. Непознати цртач је касније на једној празној страни нацртао лик Марка Краљевића.
Извор: Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/cajnicko-cetvoroevandjelje-/o113
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.