У бечкој Државној архиви наишли смо на два документа1) који се односе на аустријски режим у Босни и Херцеговини, убрзо после окупације. Оба су врло важна за приказ прилика у овим покрајинама уопште, а нарочито за прошлост босанско-херцеговачких Срба. Први је меморандум мостарског православиог становништва упућен аустријском цару у Беч 1880 г., у коме се жале православни на окупаторске власти и режим, а други је извештај министра финансија Славија цару, поводом предатог меморандума а након спроведеног проверавања повреда на које су се православни жалили. Меморандум су потписали епископ Игњатије, архимандрит Леонтије Радуловић (чију је 50-годишњицу од смрти баш недавно Мостар лепо истакао), још неколико свештеника и угледних грађана, и чланови одбора Српске православне црквене општине у Мостару. Као писац меморандума означен је у Славијеву извештају мостарски учитељ Јово Љепава.
У пропратним актима Дворске канцеларије посебно је замерено тону и начину писања меморандума, због чега га вреди, макар делимично, донети и у цитатима.
Одмах на почетку меморандума се вели: »Злоупотребе турских чиновника и рђав систем турске управе довели су нас дотле, да смо били присиљени да своја човечја права бранимо оружјем. Берлински конгрес је одлучио да до коначног уређења питања Босне и Херцеговине, Ваше Величанств’ узме те земље под своју заштиту. Још приликом уласка аустро-угарске војске Ваше Величанство нам је обећало да ће наше светиње, т. ј. наша народност, вера, и, језик и писмо, бити заштићене; да ће нам се признати и друга права која нисмо уживали под отоманском владом, и да се неће ништа ново завести што не би одговарало нашим потребама, обичајима и традицијама. А кад тамо, већ на почетку су ништене све иаше наде. Уместо да смо осетили неко побољшање, налазимо се у горем положају него под турском владом, који више не можемо’ да подносимо.
Босанско-херцеговачка влада код уређивања ове земље пошла је кривим путем, као да је намерно бирала она средства која се потпуно противе народном духу. Да не би досађивали Вашем Величанству ређањем свих ствари, ограничићемо се да истакнемо само оне злоупотребе и неправде које нас највише тиште.
И сад се ређају те најкрупније повреде. Најпре се констатује да ниједна земља не може бити срећно уређена, ако народног уређења не узму у обзир народне особине, традиције тежње.. Сада се издају закони и земља се уређује на нова управна подручја а народ се о томе не пита, као да га и нема. Тамо где је турска влада дала право слободног избора, као на пример у Градским општинским већима, у судству, у окружном и врховном земаљском управном већу, сада се то право одузима. Зато се сада у та тела позивају, по вољи појединих чиновника, само она лица која знају ласкати и којима је њихов лични интерес једина брига а пренебрегавају се људи који би честито говорили и водили бригу о народу.
Код разрезивања пореза влада највећа неправда. Иако је народ изабрао у комисије за разрезивање пореза искусне и поштене људе свих трију конфесија, власт је поверила процењивање вредности кућа и земље људима у које народ нема ни најмање поверења. Многи порези и таксе за које раније једва да је знала ова земља, довеле су народ готово до просјачког штапа. И место да види бар неку корист од тога што плаћа, народ види само гомиле заптија и жандарма. У уверењу, ваљда, да тај народ премало плаћа, Земаљска влада хоће да јој се бесплатно изграде путеви. Она тера народ да кулучи на дестама а при томе се ни најмање не стара о исхрани тога света, нити им је брига ко за то време исхрањује оне старце и децу која су остала код куће. Код тих радова није редак случај да се виде трудне жене или жене са одојчадима како туцају или преносе камен за калдрму. То је грозна слика коју не желимо да описујемо у свима њеним последицама. Међутим, тешко онима који би се усудили рећи да не могу радити. Њих ће, ако не баш вешала, стићи посебно мучење, као што се то доказало недавно пред судом са људима из Невесиња. На такав начин, тврде стари људи, већ одавна нису поступали ни Турци. Сада је и на нас мостарске грађане дошао ред да радимо на путевима. Бадава се говорило властима да већи део људи, крај толиког пореза, није у стању да бесплатно кулучи шест дана далеко од Мостара и да за то време још исхрањује своју породицу. Сиромашан народ, какав је већином у градовима, не може и неће да ради бесплатно, а имућнији не смеју из етраха од Бога и народа. Тако је дошло дотле да се већ неки бајонетима терају на рад.
Од свега тога још је гори онај морални и душевни присак који трпимо, што нам се наш језик неће званично да призна за српски. Раније, турски чиновници нису никад порицали српску народност, нити су вређали српско име и српски језик, а сада се томе имену дају којекакви нови називи само не онај прави. На тај начин, сада неће да се зна ни за српску народност ни за славну српску прошлост, а прогоне се наше аспирације и вређа се српски понос. То је све за нас тешка увреда. Ми смо се надали да ћемо сада добити нове школе у српском духу; место тога сад се чак и у оне школе које су нам остале из турског времена уводи све пре само не оно што народ воли. Може се штошта уписати и у недостатак нашим пређашњим учитељима, али су они бар потекли из народа и били су му одани. Сада долазе у наше школе људи које ми нећемо ; трпимо, јер они не признају нашу народност ни наша права. Нема у Херцеговини ниједне школе у којој већ досад влада није покушала да искорени све оно што је народу свето. Наше ћирилско писмо, које нам је исто тако свето као и вера, не знаје се у званичном саобраћају са властима. Међутим, народ ће бранити све што му је свето до последње капи крви.
Пошто је наш национални осећај толико развијен да се ке може обичним средствима угушити оно наше настојање за очувањем народности и имена, влада се лаћа других средстава да нас бар поплаши. Она врши преметачине и то на начин који ни под Турцима нисмо доживели. Иако ове мере нису ништа откриле, невини људи се затварају, од којих су се неки разбољели а једноме је затвор чак и живот прекратио. Ко ће онда радо да живи у такој земљи у којој су недужни грађани под сталном присмотром јав.не и тајне полиције? Рђаво поступање чиновника, горе него у турско време, вређање свега онога што иам је свето и презирање свега што носи српско обележје има за последицу да народ с одвраткошпу прима и ок које су му иначе заиста од користи.
Мање злоупотребе, али којих је број био велик, у овом меморандуму није се хтело ни да спомиње, већ се на завршетку потписници меморандума обраћају цару да у име благостања босанскохерцеговарчког народа, реда у земљи, у име славне круне цареве и општих човечјих права, те из сажаљења према мученицима који се пате већ петсто година, али који су се за све то време одупирали веригама непријатељске судбина, заповешћу својом спречи досадашњи неправедни поступак. Наш народ, вели се на крају, може само да трпи а не уме да се жали.
Све што га је тиштило досада, тишти га још увек и то још јаче. Земаљска влада није била у стању да за две године ниједно питање на задовољство становништва свих трију конфесија реши. Зато молимо Ваше Величанство, да за љубав среће овог народа баци на њега само један поглед, да би се спречиле све рђаве последице које би могле да се изроде из тога зла.
Цар је доставио овај меморандум Мостараца заједничком министру финансија, као министру за Босну и. Херцеговину, Јосифу Славију, са наређењем да испита све оне случајеве против којих су се Срби жалили, па да о резултату поднесе извештај са предлотом. Слави је упутио препис меморандума шефу Земаљске владе у Сарајеву кнезу Витембергу, те је на основу његова одговора, 10 јануара 1881, поднео круни свој извештај.
У том извештају се признаје да су чињенице о којима је реч у меморандуму »додуше претеране али ипак у битности истините«.
У вези са првом жалбом која се односи на именовање чланова меџлиса, те судских и општинских заступстава, на место раније бираних, министар је био мишљења да се овај поступак, као привремен, има задржати све дотле док се не учврсти окупаторска власт. Али. већ сада треба скренути пажњу Земаљској влади да власти воде рачуна о културком и материјалком стању становништва, и на њетовс отсуство разумевања за већину предузетих мера. У погледу жалбе на велики порез, министар је приметио да су извесне врсте државног пореза постојале и раније, само се оне сада уредније утерују; али постоје и новоуведене монополске таксе. Слично је и са општинским крирезом; и он је повећан, и то често у толикој мери која прелази снагу плаћања појединих општина. До тога је дошло због тога, што су се повећали захтеви који се пребацују на општине. Како се не може препоручити повећање приреза, Земаљска влада је одобрила општинама убирање малтарине, трошарине и неких других такса. У том погледу се догодило да су се погрешно убирале неке таксе, а и неке друге грешке, тако да је Земаљска владд предложила преуређење целокупног општинског пореског система који ће народ задовољити више него досадашњи поступак. Исто тако и наплата пореза у облику кулука на изграђивању друмова, по предлогу мииистра Славија имала је да се измени. У турско време постојали су потпорни фондови, тзв. менафи сандуци, из којих су се делиле потпоре, тзв. тајин, појединцима па и читавим селима у случају нужде. Онај који је примио ову помоћ био је дужан да је врати, у новцу или натури, или да је одради. Одрада се у првим годинама окупације, као што смо видели, вршила кулуком на изграђивању путева. Поводом ове жалбе Мостараца, а на предтог министра Славија, отписана су сва менаплаћена потраживања за менафи сандук.
Од жалби ове врсте, много осетљивије природе је била она, истакао је то и министар Слави, која је схваћена од стране потписника меморандума као нападај на српску народност а односила се на прогањање ћирилице и православља. Што се тиче ћирилице, признао је сам министар, могле су многе мере у том погледу да изостану, јер су као непотребне и безуспешне добиле изглед прогона православног писма. Као последица тога настало је то, да се народ још више приљубио уз овај симбол
своје вере, а што се тиче жалбе ка прогањање православне вере, мислио је Слави да ће она отпасти чим дође до именовања првог православног митрополита. У овоме се, међутим, Слави преварио. Први дабробосански митрополит заиста је ускоро именован, у особи Саве Косановића, али је он одмах имао да искуси све невоље туђе верске нетрпељивости, због чега је већ 1885 поднео оставку на положај сарајевског митрополита.2)
За жалбу на прогањање српских школа, известио је Слави, дао је повод случај у Невесињу. Онде је влада почела да гради интерконфесионалну школу. То је потстакло тамошњу Српску црквену општину да отвори своју вероисповедну школу, која је за време инсурекције изгорела. Одбор који се у ту сврху састао у седницу, а. да претходно није о томе известио Среско диних чланова. Учитељ је такође био оглобљен са 25 фор. и глоба је била утерана од заплењених и продатих ствари појединих чланова. Учитељ је такође био оглобљен са 25 фон. и под стражом спроведен у Мостар. Сам министра Слави признаје, да се не може тврдити да је одбор био дужан да пријави седницу властима. Исто тако није се могла ни глоба утерати пре него што се решила жалба чланова одбора против њихове пресуде. У кривицу чланова одбора ове Црквене општине уписано је још и то што су поводом остварања своје школе учинили само пријаву властима а нису за то тражили одобрење. Министар Слави је и у овом случају морао да призна пренагљеност и некоректност поступка власти, јер иако је било наређено да се за отварање веисповедних школа мора добити одобрење Земаљске владе, ову наредбу су власти пропустиле да саопште народу. Поред свег некоректног поступка Среског начелства у Невесињу у овом случају, земаљски поглавица је
тражио од министарства да се овај поступак одобри, ако се не жели да се српске школе претворе у легла политичких агитација. Међутим, министар Слави је заступао мишљење да се и најстрожа контрола може вршити потребним тактом и, законитошћу, поготово када је то чак и препоручено чиновништву једном посебном наредбом, те је саопштио кнезу Виртембергу да упути невесињског среског начелника да се строго придржава прописаних упутстава у саобраћају са народом. Глобе изречене против чланова Школског одбора, по мишљењу министра, не могу се опозвати, да се не би компромитовао углед власти, али свакако не треба правити тешкоће отварању школа кад школски одбори то затраже и кад за рад својих учитеља добију пристанак власти. С обзиром на општи запети однос између власти и православног становништва у Херцеговини, министар је приметио цару да се тај однос више заоштрио на основу једног дубљег разилажења Срба са властима, него услед тамошњих тешких прилика, и да је донекле кривица до Земаљске владе што није подесним средствима умањила ту напетост. Опозиција православног становништва која, по уверавању Земаљске владе, у Мостару има средиште српске агитације, добиће одушку и у југословенској штампи, нарочито у задарском Српском листу, али ће се влада постарати да ти листови промене свој начин писања о приликама у Босни и Херцеговини
Иначе, као најбоље средетво за промену правца писања југословенских листова, истакао је министар, треба да буде паметно поступање власти. Али, на жалост, Слави то поступање није видео ни у предлогу земаљског поглавице да се епископ Игњатије уклони са положаја и да се распусти одбор Српске црквено-школске општине у Мостару, »и у поступцима невесињског среског начелника. О еписпопу Игњатију Слави је саопштио цару, да је врло покоран и да, као фанариот, нема никакве везе са српским аспирацијама., само му треба решити питање његове дотације. Против распуштања чланова одбора био је Слави због тога, што је био уверен да ће на место уклоњених чланова доћи други који ће бити исто такви као и њихови претходници. Министар је био против те мере још и због тога, што би се она протумачила у Босни и Херцеговини као да тамошњем народу није дозвољено да своје тужбе подноси престолу на решење. У једноме су се ипак сложили и кнез Виртемберг и министар Слави; наиме у томе, да се ерпски учитељ Јово Љепава, »који је дошао са стране и који је по свој прилици инспиратор Општине« а који је написао и овај »у непристојном тону« меморандум, протера из Мостара. Фрања Јосиф је узео на знање овај извештај министра Славија дао му је овлаштење да се изврше у њему учињени предлози. Али Славијева тежња о па^метнијој политици у окупираним крајевима ипак није дошла до изражаја. После њега је заменио на положају министра за Босну и Херцеговину Венијамин Калај, под чијом су дугом управом Срби у Босни и Херцеговини доживели много тежа зла и прогањања.
Димитрије Кириловић, „Преглед“, Сарајево 1939.
1) Haus – Hof und Staatsarchiv in Wien. Kabinettsarchiv B. 33 c/1880; No 217/1881.
2) Кириловић, Око оставке митрополита Саве Косановића. Српски књижевни гласник за 1 и 16 мај 1939.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.