Срби у логору Циглана – јули 1942.
Након офанзиве на Козару (10. јун-18. јул 1942.) у усташким логорима нашло се на десетине хиљада српских цивила, највише жена и дјеце. Један од највећих логора био је у Приједору. У кругу фабрике за производњу цигле – Циглана (Прва крајишка творница цријепа и зидне цигле Приједор, подигнута 1926. године), формиран је „логор на Циглани“. Кроз тај логор прошло је око 14.500 Срба. Затвореници су мучени, убијани, и умирали од многих болести.
Свако јутро „купили су оне који су умирали од глади и тифуса, стављали их на такозвани „шпрајц“ (плато са точковима) и одвозили у непознатом правцу.“
Какви су монструми стражари били у логору, свједочи један од преживјелих логораша, Дадо Стајковић: „Волио сам да се играм са мојом комшиницом Миљом која је имала девет година. … Играли смо се поред жице, а десетак метара од нас, стражар чита новине. Наједном изнад нас стражар замахну металном шипком и тап малу Миљу по глави. Рупчић паде, крв шикну из главе и јадно дијете умрије.“
У логору су били и Нијемци, они су чак спашавали људе поведене на клање. Тако је Драгоју Милинковића спасио један Нијемац. Он није дозволио да усташа, који је већ скинуо пушку с рамена, пуца у Драгоју. Милинковића је његов познаник, Хуско Мујкановић, усташки сарадник и злочинац, пријавио усташама да је био у партизанима.
У првим данима августа 1942. године, из логора с епочињу пуштати преживјели цивили. Тако је 7. августа, кућама у село Бистрицу, послато „700 жена и дјеце“. По свједочењу спашених, за Србе су се заузимали локални четници.
Један од пуштених сељака из Бистрице, Миличевић Чедо, свједочи: „Био сам два мјесеца у Приједору, да није било четника, ми би били побијени, сви.“ На ово се надовезује и свједочење Јована Паспаља: „Ти су људи (четници) инсистирали за логор Приједор, да се не би побили људи. Они су долазил, тај Осте (Осте Радуљ), тога сам знао, а и ћаћа ми је причао да је он долазио интервенисати код те команде.“
И у наредним данима августа 1942, настављено је са пуштањем група људи из логора. Тако је спашено неколико хиљада Срба из Циглане. Четници су ово могли да издејствују углавном преко Нијемаца. Због веза са Нијемцима и властима НДХ, иако су четници спашавали Србе, партизани су ликвидирали четничке формације крајем рата. Ипак, дио четника је прешао у партизане, и тако се спасао од егзекуције. Треба истаћи да су четничке формације, из нужде (да не буду уништене и да спасу што више цивила) имали одређен вид сарадње са Нијемцима, па и властима НДХ. Ипак, та сарадња није била по вољи ни четницима, ни властима НДХ.
ПРИРЕДИЛА:Редакција
ИЗВОР: Ведрана Адамовић, „Године страдања 1941/42: НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42 – Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
ISTINA! Cuo sam davno priču da su prijedorski četnici spasili srpske logoraše u Ciglani ali sem priče to nisam nigdje mogao pročitati, lično mi je ispričala pokojna Sava Vokić iz Velikog Palančišta koja je kao mala prepoznala kokarde na kapama ljudi koji su je oslobodili, umrla je u dubokoj starosti.