Србима је тактизирање с Италијанима доносило спас од усташких покоља. Добијено је оружје, храна и могућност стварања једне полуслободне зоне у којој се могла спровести војна и политичка организација српског народа.
Четници су настојали да неведу Италијане да окупирају и источну Босну не би ли тако могли боље да заштите Србе. Српски прваци су у њих имали поверење, иако су Италијани Хрватима били савезници, видевши да међу њима постоје противуречности. У пацификацији источне Босне Италијани су могли очекивати помоћ четника, који су се с њима могли борити против партизана, док нису били спремни да се боре раме уз раме са усташама, па и са Немцима који су се такође сурово обрачунавали с неборачким живљем приликом „чишћења“ борбеног простора.
Доброслав Јевђевић сарађивао је и са Немцима, али није желео да призна НДХ, усташко врховништво, па чак и четничке одреде који су склопили споразум са хрватским властима (Озренски, Требавски и Борјански). Јевђевић је септембра 1942. нудио Немцима „пријатељство свих Срба“ ако би добио десет дана одрешене руке да посвршава са усташама у источној Босни, с тим да се у том времену понашају „дезинтересирано“, успостављајући после тога своје посаде где год желе. Гарантовао је Немцима, под било каквим јамством, одржавање реда и мира у источној Босни од Сарајева до Вишеграда. Свестан тежине економске ситуације, Јевђевић је очекивао у источној Босни 1943. „револуцију глади“. Тежиште сарадње је ипак било на Италији, јер је у виђењу истакнутих четничких првака, од тога зависила судбина српског народа. Радмило Грђић пише крајем 1942. Петру Баћовићу о суштини четничке стратегије у западним српским крајевима. Напад на Италијане Грђић је сматрао почетком „катастрофе српског народа на подручју НДХ и потпуног слома наше четничке организације и целокупне наше националне акције на овом подручју“.
Радован Т. Пејановић са италијанским официром
Италијани су се обавезивали да неће разоружавати четничке снаге којима је оружје било потребно ради одбране српског живља од усташа. Четници и Италијани остају непријатељи, али се толеришу уколико Италијани не нападају четнике и обратно. Од Италијана се тражило да дају српском становништву стварне гарантије за заштиту слободе, личне и имовинске, верских и националних права. Мајор Бошко Тодоровић је од почетка увиђао колико ова сарадња са Италијанима може компромитовати четнике и послужити у партизанској пропаганди у античетничке сврхе. Постигнути споразуми четницима су омогућавали да дођу до оружја, а на другој страни до „трговачког споразума“ о размени артикала који су били потребни четницима и Италијанима. Према споразуму са четничким делегатима предвиђено је да се у свим оним крајевима који буду окупирани од Италијана разоружају све усташе, ма под којим видом оне биле наоружане, као што је усташка бојница, помоћна жандармерија, грађанска и сеоска милиција. Успостављање „коридора“, то јест везе између Херцеговине и западне Босне, увелико је зависило од Италијана. Навођено је да споразуми са Италијанима не обавезују владу и четничку војску које су и даље у рату са Краљевином Италијом.
Италијани деле храну српским избеглицама
Бошко Тодоровић, командант оперативних јединица Босне и Херцеговине, позивао је становништво на коректност према окупатору аналогно становништву Србије у Првом светском рату 1915-1918. године. Правио је разлику између „добровољне организације српских четника“ и редовне четничке војске, која се после „лажног примирја“ и незаконито потписане капитулације, налази у дефанзиви, делом на савезничкој територији (на Блиском истоку тзв. загранична војска), а делом у „слободним српским планинама и ослобођеним деловима Отаџбине“ под командом Михаиловића, члана Владе признатог од свих савезника, чак и од „братске Русије“. Ова сарадња могла је тећи до „ неопходно потребне мере“ и није обавезивала владу, редовну војску и Врховну команду.
ИЗВОР: Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939-1945, Београд 1992.
ИЗВОР ЗА ФОТОГРАФИЈЕ: Погледи
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.