Извор: Календар Просвета 1901.година
На питање ово морамо одговорити, да наше женскиње, барем у овим крајевима, не чита, на жалост, ништа или врло мало. Ако им која књига дође до руке, она се по по године дана претура са стола на сто, са ормана на орман, и тек по гдјекада, од дуга времена, узме се небрижно, прочитају се неколике странице, па се опет остави у крај. Тако се деси, да понека дјевојка, читајући књигу у тако дугим размацима и заборављајућн све, што је у првим страницама прочитала, дође и до задње странице и сасвим остави књигу, а да не зна шта је читала. Наше женскиње много више воли стајати на прозорима и бесмислено гледати пролазнике, воли чаврљати са комшиницама, претресајући све дневне новости, воли говорити о чему год хоћете: о сијелима, игранкама, а да и не спомињемо „моде“, разне хаљине, „шнитове“, „фишбајнове“, „хемдблузе“ и т. д. напомињући како је ово или оно ,,херциг“, него узети српску књигу у руке и прочитати је. Воле се чак и „Ансицх-картама“ и „штамбух“ има забављати, него књигама, јер све ово не држе беспослицама и само им је књига једна — беспослица. Запитајте коју нашу женску о каквој новијој књизи и она ће вам, ни мало не црвенећи признати, да није ни чула за њу, а камо ли прочитала. Запитајте је о Сремцу, Матавуљу, Адамову, Веселиновићу и ријетко која да вам неће одговорити: а какви су то људи? Ако се нађе по нека да и спомене покојнога Војислава Илијћа, то га опет не познаје по његовим пјесмама, него по томе, што му сиромаху, ни мртву не дају мира, него му призивљу „дух“ при својим спиритистичким сеансама. Једном ријечи: готово све женскиње код нас, не познаје наше књижевности ни наших књижевника. Ко је крив томе — тешко је рећи. Можда су криве и неке матере, које мирно гледају кад им кћери беспосличе на прозору, а разјаре се кад им опазе књигу у шакама и одма вичу: „Зар немате пречега посла?“ Можда су крива и нека браћа, која и сама сматрају књижевност „беспослицом“ и воле упутити своју сестру на какав број „Wиенер Моде“, него на какву лијепу књигу? Можда су криви и неки „позванији“, који сматрају за дужност опоменути ову или ону дјевојку због какве ситнице, а никада не нађу за вриједно, да им пребаце због нечитања књига? Најпослије можда су криве и саме дјевојке, што се никако не интересују за књиге? Кад додамо овоме, да ми немамо никаквнх већих женских школа и да, осим основне, готово ни једна наша дјевојка није свршила какву већу школу ни на страни, онда се морамо питати: па шта те женске знаду? Како се васпитавају? И како ће оне, не учећи више, а не читајући ништа, моћи васпитавати дјецу нашу? Или ћемо вазда остати при ономе староме да „кћи не треба да зна више него мајка“ и дозволити, да нам се дјеца не васпитају нимало друкчије, него што смо се ми васпитали? И хоћемо ли на тај начин, икада коракнути напријед? Када сравнимо наше момке и дјевојке, онда видимо, да имамо много више мушких, који су и више учили и више читали него женских. И такав један младић, који је учио и читао, када стаса за женидбу, ријетко ће приступити којој нашој дјевојци. Зашто, јер би желио да му жена, ако не баш као он, а оно да зна барем приближно као он и да се не постиди због ње ни у каквоме друштву. И шта видимо тада? Тај младић иде на страну и жени се са стране, а ми се џаба љутимо, кидамо и питамо: зашто нам се дјевојке не удавају? Јесу ли наше дјевојке раде, да овако и даље остане? Ми држимо да — нијесу. Ми држимо, да ће оне и саме увидјети да, не читајући, не учећи се, шкоде себи самима и да им се то љуто свети. Држимо, да ће и оне наскоро озбиљније прихватити се књиге, те, што нијесу могли научити у школама, да ће то накнадити пажљивим читањем. Али какве књиге да читају? Ми би им препоручили, да у томе буду врло опрезне. Не треба читати све књиге, које нам до руке дођу или које се случајно, свиде каквоме незналици. Нас је чисто стид признати да смо чули, е је у једноме мјесту у нашој домовини, већа половина самих дјевојака прочитала „Малу Мару“ од Пол де Кока. Таких књига треба се чувати као ватре, а бирати треба само онаке, које су у стању да облагороде душу и срце женско. Да би што више дјевојака могло доћи до разноврсних књига, а да те књиге буду одабране, ми имамо један предлог за то. У свима нашим, мањим и већим мјестима, а без великих трошкова могле би се основати Српске дјевојачке библиотеке. Чланови тих библиотека требале би да буду не само дјевојке, него и удате жене, како би их било више на броју. Између тих чланова изабрале би се неколике најсвјесније у одбор, које би саме, или у договору са свјеснијем мушкарцима, бирале књиге за библиотеку. Књиге би се куповале улозима чланица. За први пут свака чланица нека уплати по 2, по 3 или по 4 круне (како би то одбор одредио) и са тим новцима нека се купе прве књиге. Кашње би свака чланица имала право да чита купљене књиге, а за то би плаћала по 40 хел. мјесечно. Новим приносима, куповале би се кашње и нове књиге и, кроз неколико година, све би то биле велике и лијепе библиотеке, којима би се читаво мјесто поносило. Дакле на посао, дјевојке наше миле, па да вас видимо! Ми смо увјерени, да ћете, ако послушате, кроз кратко вријеме благосиљати час, јер би тиме користиле и себи, а помогли би и бољем развијању наше српске књижевности.
http://www.infobiro.ba/collections/2/highlights/448
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.