Foto: Shutterstock
Врло је убитачан обичај црквених слава по нашим селима, јер скупо стаје наш народ. Не знам, да ли је такав обичај као у моме крају, у Бачкој. Ево како је код нас. Црквена општина купи вина и онда њиме тргује. Ту се окупи цијело село, и ту се пије цио дан, а чешће и два и три дана. Замислите: поред цркве, у школи под иконом светога Саве направе крчму или тако нешто! Дакле поред цркве и у школи чини се оно, против чега је и црква и школа, ту се опијају људи и ту се онда грди, псује, свађа, па и туче, и већ да не говорим чега све не буде. Заиста прави Србин мора се стидити таке славе, јер му обешчашћује светиње његове, његову цркву и школу. Кад неко хоће да се опија и да се грди, свађа и туче, не мора то чинити код цркве и у школи, ено му крчме, па нека чини то у њој, ко се не стиди као човјек тако шта чинити.
Црквена слава у мојој околини стаје сваког појединца 20 до 50 круна само на трампу и теревенку, а већ ту су онда и туче и убиства, из чега се легу процеси, који се потежу годинама и упропашћују немилице наш свијет. Има села, гдје о славама дође 10 до 12 жандара, да нас чувају и умирују. Има села, гдје су нам забрањене славе због убистава, а већ без туче ријетко прође која српска црквена слава, а овамо се тучемо и убијамо.
Још ћу напоменути, какви смо и како поштујемо трампе и беспослице. Није нам доста црквене славе, него гдје има других народа међу нама, држимо и њихове славе и гостимо се и у те дане. Није ли то за прекор? Када сам прије неке године пропутовао кроз Товаришево — а то је јако српско мјесто у Бачкој, има у њем тек нешто мало Нијемаца — како сам се зачудио, кад сам видио онолику множину свијета пред швапском црквом. Слегло се сво село, био је то швапски „кирбај“, али није било ни једног Швабе — ја бар нисам видио ни једног — већ сами Срби, па већ што су ту дјеца и младеж, али је ту и старији свијет. Тако је ту, гдје је шачица Нијемаца међу Србима, а како је онда, гдје је обрнуто, као на примјер у Парабућу? Тамо Срби већма славе швапски кирбај, него своју црквену славу, па чак и гости долазе у тај дан и часте се по више дана, а има тога и овдје у више српских мјеста, а ради тога треба да нас је поготово срам, јер мјесто да наше славе ограничавамо и скраћујемо, ми још и туђе, швапске „кирбаје“ славимо. Та зар се не стидимо Нијемаца? Они, кад су наше славе, неће ни да се покажу, него нас омаловажавају и гледе свога посла.
Ко нас Србе не познаје, па кад види наше раскошне славе, морао би помислити, да смо неки богат народ, а у истину смо сиротиња презадужена, и то због лудих обичаја, наше моде и раскошних слава, трампи и теревенки, а како и не би, кад наша села троше само о црквеним славама 3 до 4 хиљаде круна, и то по најмањем рачуну, а има села гдје потроше и 6 до 7 хиљада круна. А тај новац није нама на одмет, особито кад знамо, да у цијелој нашој околини, колико је знамо и познајемо, нема српског хатара, а да Нијемци немају земље у њему. Има додуше неколико чисто српских села, али хатареви су прошарани Нијемцима, и ту земљу су Нијемци за пошљедњих 50 година од нас покуповали, салаше исподизали, а нас са нашег крвљу стеченога огњишта у Америку отпремили. Швабе држе скромне и незнатне „кирбаје“, а купују наше земље, а ми продајемо своју земљу, нашу дједовину, па трошимо улудо на трампе, теревенке и раскошне и раскалашене црквене славе и стотину других лудорија…
У Дероња (Бачка) 1910
СРПСКА РИЈЕЧ (САРАЈЕВО), 20. МАРТА (2. АПРИЛА) 1910
У Дероња (Бачка) 1910
СРПСКА РИЈЕЧ (САРАЈЕВО), 20. МАРТА (2. АПРИЛА) 1910