ЧУВАРИ МАЈЕВИЧКИХ ВИСОВА: Трећа мајевичка бригада

Подели:

Трећа мајевичка бригада: На бранику Републике Српске

Комадант Треће мајевичке бригаде, пуковник Момир Зец свјестан је да ће се на овом подручју водити још многе битке и то својим борцима отворено каже: ,,Све што је од те муслиманске војске поражено на просторима бивше БиХ слило се у тузланску регију.

Сл.1 Пуковник Момир Зец

По нашим процјенама у овом тренутку ту је концентрисано преко четрдесет хиљада наоружаних људи, 28 бригада, и они од својих наредбодаваца добијају задатке да шире ту своју територију. Наши положаји су над Тузлом која је сада ,,најзеленији град бивше БиХ,, и они у опште не крију да своју исламску државу желе да прошире према сјеверу и истоку. Наши борци су свјесни да се овдје брани и Посавина и Семберија, те да нема резервних положаја.“

Ратничко искуство

Пуковник Зец, такође не пропушта прилику да истакне да је 85 километара фронта које чува његова јединица стабилно, да су положаји утврђени, да је иза бораца огромно ратничко искуство, те да не сумња, ако непријатељ крене у офанзиву биће до ногу потучен. Уосталом, ти су положаји брањени и одбрањени и поред неколико великих операција које је предузимала хрватско-муслиманска колаиција у протеклих годину и нешто дана.

Најтежи пресудни су били први мјесеци рата. Тек послије напада зелених беретки на војну колону у Тузли народ је схватио да се мора ратовати. Уз то, већина официра ЈНА из тузланског корпуса побјегла је преко Дрине, остављајући народ препуштен сам себи. Пуковник Зец тврди да је од петсто старјешина, колико ј еовај корпус имао по формацији, са народом Мајевице остало је петнаестак, додавши да сви они заслужују орден.

Прво посједање положаја и ватрено крштење бригада (јединице бивше територијалне одбране Лопаре и Трећег инжињеријског пука некадашње ЈНА) је извшила 16. маја на подручју Ковачице, Кадијине чесме, Површница и Коњиковића. Одбрану Мајевице организовале су према ријечима пуковника Зеца, старјешине: мајор Крсто Недић, мајор Богосав Спасојевић, капетан Мићо Стојшић, капетан Ранко Митровић Жути, капетан Василије Јовић, капетан Драган Митрић, капетан Ристо Радић, капетан Угљеша Петрић (који ће касније подлећи ранама задобијеним у извиђачко-диверзантској акцији), капетан Боро Стевић, поручник Нено Васић, поручник Горан Којић, поручник Велибор Пајкановић и многи други знани и незнани јунаци овога рата.

Сл.2 Команда Треће мајевичке бригаде

Ранко Митовић Жути учествује у прихвату војника из нападнуте колоне у Тузли, а 17. маја са комплетираном јединицом запосједа положаје које и сада држи.

Прве жртве

Схватили смо да је то почетак рата и да повратка више нема. Најважније је било заузети стратешке врхове, јор ко њих заузме доминира Мајевицом. Муслимански планери по сваку цијену жељели су се докопати стратешки важне тачке површница, па су за тај циљ у смрт гурнули стотине својих младића. Руку на срце да им је то пошло за руком нама испод не би било живота. Мјесец дана, без престанка сумануто су јуришали и масовно страдали.

Остаће за историју забиљежено да је 2. Јуна бранећи родну груду, планину Мајевицу, живот изгубио Драгиша Спасојевић Гаго, први борац Треће мајевичке који ј еживот положио на олтар отаџбине.

Према ријечима Миће Стојшића, помоћника комаданта бригаде, за морал, вјерск апитања и правне послове прва три мјесеца рата била су преломна и напади су спласнули тачно на Велику Госпојину прошле године када су непријатељу нанешени губитви од којих дуго није могао да се опорави.

Њихов циљ је био заузимање Површница, Макина стана, Модрашнице, Капљевца, Греде и Јаштерика одакле би имали пуну контролу над комуникацијом тузлански басен – Посавина.

Најжешћи удар доживјели су Пипери, током августа мјесеца, када су хосовци, приспјели из Херцеговине и Хрватске, обучени у црне униформе са усташким ознакама, продрли до засеока Антића, гдје је дошло до окршаја прса у прса. Палнина се проламала од детонација. Српски борци херојски су се носили са вишеструко надмоћнијим непријатељем нанјевши му огромне губитке. Сулуде намјере хрватских бојовника да ,,границе католичанства помјере до Дрине“ срушене су за ,,вјек и вјеков“, ту у Антићима. На десетине лешева црнокошуљаша остала су на пропланцима, као опомена свима онима који се усуде да насрну на српску земљу. Борци комаданта Ристе Радића, Војне полиције, Извиђача и групе Саве Тигра одбранили су народ Пипера од планираног погрома.

Сл.3 Припадници извиђачког вода са заробљеном усташком заставом – Пипери, Антићи

Сјеверни фронт биће отворен нешто касније. Руководство СДА Челића, Кораја и Брњика потписали су прошле године лојалност властима у Лопарама, а у овим селима формиране су заједничке, национално мјешовите патроле милиције. Чак су, одлазећи са једног састанка у Лопарама челници СДА Ејуб Грабус, Хариз Гачевић, Џевдет Гачевић и Екрем Агић са собом понијели и српске заставе које су поставили на зградама мјесних заједница. И док су на договорима пристајали на све понуђене солуције, тајно су се припремали за ратни обрачун. Тек након уласка српских јединица у Корај откривени су многи бункери, подземни канали и складишта са храном, медицинском опремом и муницијом, докази да се овдје годинама припремало за рат.

У другој половини септембра команда Тузланског муслиманског корпуса тежиште борби и главнину снага пребацује у Челић одакле покушавају да стигну до Кораја, па чак да допру и до Забрђа. Истовремено муслиманске снаге почињу широку офанзиву из Теочака.

Очито су намјеравали да нас координисаним нападима из та два правца доведу у окружење. Кренули су свим расположивим средствима из Челића, упали у Миросавце и почели да пале све пред собом. За неколико сати ископали су шездесетак ровова и изнијели тешко наоружање. Борбу су прихватиле чете из Пушковца, Бобетиног Брда и Интервентни вод Пере Савића. Те ноћи од детонација је подрхтавала Мајевица, а Алијини сљедбеници су уз огромне жртве, враћени тамо одакле су и пошли.

Сл.4 Поглед на Челић из са осматрачког положаја 4. батаљона на Вису – Миросаваци

Сами су у својим извјештајима признали да су имали десетине погинулих бојовника. Дуго се од овог пораза нису опоравили, каже нам пуковник Момир Зец.

Средином августа прве линије мајевичког фронта попуњавају двије јединице (5. и 7. батаљон) из Семберије у чијем саставу су се налазиле и многобројне избјеглице из свих крајева бивше Босне и Херцеговине. Одбрамбене линије тиме су знатно ојачалне и више није било шанси да буду помјерене.

Сл.5 Команде 5. и 7. батаљона

Капетан Мићо Стојшић, опет, каже да је у досадашњим борбама из строј абригаде избачено 1,6 посто људства. Они су свој еживоте положили на олтар отаџбине, а њихове породице и дјеца никада неће бити заборављена.

Трећа мајевичка бригада званично је формирана 20. Октобра 1992. године од јединица територијалне одбране Лопаре и 3. Инжињеријског пука. Своје највеличанственије битке војевала је још прије формирања. Борци ове бригаде превалили су преко леђа осамнаест мјесеци рата, издржали сурову зиму, прегрмили многе офанзиве не узмакнувши никад ни за стопу назад. Знају добро да ће непријатељ опет напасти. Чекају их… На бранику Мајевице.