Стари величанствени манастири и цркве, које су градили српски владари и великаши, представљају најсјајнији бисер српске културне баштине. Међутим, мало се зна о још једном бисеру српског средњовјековног наслеђа, а то су надгробни споменици, познати у народу као мраморје, биљези, каменови, грчка или влашка гробља, а у стручној литератури као стећци.
Прво мраморје настало је у области Требиња, старе средњовјековне жупе, а данас града у источној Херцеговини. Област Требиња је након досељавања Срба и формирања српских средњовјековних државица, била у саставу државе Травуније.
Временом ће се Требињем и цијелом Травунијом раширити назив Хум, чија ће властела играти значајну улогу, прво у држави Немањића а касније и Котроманића. Хум је био додјељен Растку Неманићу на управу, све док он није отишао у монаштво, постајући тако највећи српски просветитељ Св. Сава. Да је сјећање на Св. Саву било живо у Хуму, говори и чињеница да се у XV вијеку Стефан Вукчић Косача проглашава за херцега од Св. Саве.
Најстарији датирани мрамор са натписом, јесте споменик требињског жупана Грда из средине XII вијека. Област Требиња у то вријеме већ је дуго под влашћу Немањића,а у вјерском погледу припад српској православној цркви. Из овога слиједи да се мраморје почело развијати у православном окружењу и за вријеме јачања српске државе под Немањићима.
Што се тиче облика мраморова, они могу бити у облику плоче, сандука, саркофага, чамца, стубова и крста. Највећи број некропола мраморова сконцетрисан је у Херцеговини око Требиња, Билеће, Љубиња и Стоца, затим у источној Босни, а потом у централној Босни средишту средњовјековне босанске државе. Мраморје се налази још у западној Србији, Мачви, Црној Гори и Далмацији.
Котроманићи ће у XIV вијеку проширити своју власт и на Хум, а мраморје ће се из Хума почети ширити цијелом територијом средњовјековне босанске државе. Своју експанзију мраморје ће доживјети у XV вијеку. То је период када се клешу најљепши и украсима најбогатији мраморови, а такође тада се јавља највише споменика са натписима. Ти натписи су писано на ћирилици, народним језиком појединих области држава Немањића и Котроманића. Читајући те натписе можемо да видимо конфесионалну припадност покојника који су сахрањивани под мраморовима.
Натписи који садрже ријеч „раб“ или „раба“ божија припадају православним вјерницима. Тако нпр. имамо један натпис из околине Стоца који спомиње „рабу божију Марију“ која је била супруга „попа Дабижива“. За кнеза Радича из Драчева стоји да је „смерни раб божији и ктитор храма овог“.
Да је „раб“ типична ознака за православне, говори и натпис „раба божијег жупана Прибиша“, који је живео „у дане правоверног краља Владислава“. Ријеч је о краљу Стефану Владиславу Немањићу, ктитору манастира Милешева, који је владао од 1234-1243.
Потом, имамо мраморје са којих читамо, да под њима леже припадници државне „цркве босанске“. Надгробни натпис госта Милутина из Хумског код Фоче каже да „А се лежи добри гост Мишљен праве вјере босанске“. Занимљиво је, да иако је „црква босанска“ била државна црква босанског краљевства, постоје само четри натписа која се односи на посвећене припаднике цркве босанске односно њено свештенство.
Мраморје од XV вијека прихватају и чланови римокатоличке цркве и прве генерације исламизираних становника Босне и Херцеговине. Тако на једном мрамору из околине Травника пише да је то гроб мужа „ праве вјере римске“, а на надгробном натпису Махмута Бранковића стоји да је „погинуо у боју деспотову“ и да је „благословена рука која сече и писа“
Многе некрополе стећака налазе се крај цркви, или на мјестима гдје су у средњем вијеку постојали црквене грађевине. Цркве савремене мраморју чиниле су с њима једну цијелину, било да су се мраморови налазили унутар њих или да су их окруживали, а има и случајева гдје је мраморје узиђивано у цркве.
Постоје читаве некрополе које су везане за поједине породице, прије свега православне, као што су некрополе у Радимљу код Стоца, везана за породицу Храбрена Милорадића, или некропола у Величанима везана за породицу Чихорића.
Писари натписа на мраморју били су људи разних занимања, па тако се спомињу: ковачи, дијаци, попови, граматици или људи именом и презименом без ознаке њиховог занимања. Ниво њихове писмености је варирао, од прилично неписмених људи до свештеника и феудалаца који су били писмени, што се да примјетити по њиховим натписима. Ипак, највише натписа не садржи име нити занимње њиховог аутора.
Ликовни садржај мраморја је разноврсан, па тако на њима имамо хришћанске симболе крста, Богородице с дјететом, васкрслог Лазара, свету Јелену, светог Христофора итд. Имамо приказе јелена и коња као симбола бесмртности, познатим и у паганским и у ранохришћанским вјеровањима. Затим, симболи свјетлости, рађања или васкрсења изражене крстом, спиралама, венцем, полумјесецом или розетом, па до приказа тадашњег феудалног друштва преко приказа града, утврђења и кула са сценама двобоја, лова итд.
Бавећи се поријеклом мраморја, неки археолози су мишљења, да су знатно прије камених клесаних громада, постојале дрвене конструкције над гробовима покојника. Такође, неки археолози су склони теорији да, мраморје има везе са старим словенским покребним обичајем, којег су описали неки арапски писци из X вијек. По тим информацијама, покојника би стављали у чамац у којем би их спалили. Занимљиво је да има мраморја које по свом облику личе на чамац, као и то да су под неким мраморовима пронађени покојници сахрањени у чамцу.
Што се тиче историографије, у последњих више од стотину година, води се расправа о вјерском карактеру мраморја. За вријем Аустро-Угарске окупације у БиХ, форсирана је теорија о богумилском, нехришћанском карактеру стећака. Поборника те идеје има и данас, али генерације врсних научника су утврдиле да мраморови немају никакве везе са богумилством.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.