(слику приредила Александра Јоксимовић)
Овај чланак је дио текста из књиге Миленка М. Вукићевића „Знаменити Срби мусломани“ Београд 1906. године. Текст је преузет у оригиналу, дакле и по правопису који је коришћен у вријеме настанка књиге.
За вријеме док се Соколовић налажаше на овако високом положају, док бијаше први доглавник Османскога Царства, док прикупљаше око себе за доглавнике своје сународнике Србе из разнијех српскијех покрајина, који бијаху преведени у ислам, могли бисмо се запитати: „Па какав бијаше према другој браћи својој? Какав бијаше према Србима православне вјере?“
Је ли могао онај, који је провео најљепше дане своје младости у православном дому својијех родитеља, сасвијем заборавити своју браћу? Да ли је могао заборавити оне утиске из младости, које у његову душу уписа најчувенија српска светиња — манастир Миљешева и мошти српскога просвјетитеља?
Послије пропасти српске деспотовине пала је ускоро и српска патријаршија и патријаршијска столица у Пећи остала је празна за читав један вијек. Грчки црквени великодостојници из вјековне мржње према Србима и према самосталности српске цркве, успјели су да сруше и независност српске цркве. Они су је потчинили Охридској Архијепископији ускоро послије пада српске деспотовине. Срби су покушавали више пута да поврате независност своје цркве али без успјеха. Цариградски патријарси жељаху, да се нигда не обнови пећка патријаршија, „и тај, који би покушао да је обнови, па ма ко био, вели један патријарх, да је проклет од Бога сведржитеља и овога и онога свијета, и да му се никад не опрости, судба да му је као и Јуде издајника“.
Од самовоље и нетрпељивости црквенијех поглавара из Фанара српски народ у најцрње доба свога робовања много је подносио. То је осјећао сваки српски манастир, па и Миљешева. Све то морао је Мехмед сазнати још прије, док је био у манастиру Миљешеви код свога стрица.
У спомене из дјетињства чине трајне утиске на душу, које се заборављају само онда, кад се легне у гроб. И Мехмед нигда не заборави успомене на своје родитеље, на своју браћу, на своје село, на своје ђаковање, па и на свијест о народу својем. Кад дође до високога чина, кад остаде моћан као везир царства, није забранио приступ својијем хришћанскијем сродницима да му долазе. Герлах 1577. године пише: „Његови сродници често му долазе и походе га, имају слободан приступ; ко жели да остане хришћанин, он и остаје.“ Према томе, његова љубав према сродницима не само није охладнела, но бијаше врло јака, јача но и код једнога од доцнијех великијех Срба мусломана.
У вријеме кад Мехмед постаје великашем у Турској Царевини, прича се, да му брат (данас знамо да му је то био рођак а не брат – Редакција) бијаше игуман у старој српској задужбини, у Хиландару, на Атонском Бријегу. И данас хиландарски калуђери о њему причају да је имао од султана ферман, којим му је одобрено, да може носити топуз и њиме свакога тући, ко му се успротиви. Стога веле да се звао Топузли-Макарије. Прича се даље, да је носио већу камилавку но остали калуђери.
Још је занимљивије то, што се прича да је тај игуман српског манастира Хиландара доцније постао пећким патријархом.
И заиста, године 1557. обнови пећки патријаршијски пријесто Макарије Први, за кога се тачно зна да је био најближи крвни сродник Мехмеду Соколовићу. Да ли је Макарију помагао Мехмед да обнови пријесто независне српске цркве или не, сад ћемо видјети.
Мало час видјесмо, да је српска црква била потчињена Охридској Архијепископији. Фанар је заповиједао готово у свијем црквенијем областима Балканскога Полуострва. Владике фанариоти управљаху и у српској цркви. Располагаху имовином црквеном и манастирском. Развлачише благо, што га српски владаоци негда даваху својијем задужбинама. И Срби, робље Турске Царевине у политичком погледу, бијаху у црквеном погледу робље фанариотских владика. Смирени духовник Макарије, брат знаменитог Мехмеда Соколовића, у ово вријеме другога везира Турскога Царства, не могаше то да сноси. Њему бијаше досадило ово насиље обијеснијех грчкијех владика. Он се стараше да стресе бар ову напаст с народа српскога.
И једнога дана 1557. године састадоше се у Цариграду два рођака најближа по крви, два брата, у палати Мехмеда Соколовића. Од браће једно је Мехмед, силан и богат, други везир царства, добар мусломанин, а још бољи слуга силнога султана Сулејмана Великога; други је Макарије, смирени духовник, по свој прилици игуман манастира Хиландара, добар хришћанин и одани слуга српске цркве и српскога народа. Оба брата, синови старе српске властеоске породице Соколовића, из старе покрајине Рашке, колијевке негдашње славне државе Немањића.
Обадва их је први пут обасјало сунце у српскијем горама, на обали Лима и близу Вишеграда. Оба су васпитани у Миљешеви. И ако их раздвајаше вјера и положај, спајаше их крв, везиваше их мајчино млијеко и диван матерински језик. Оба су одгајани у дјетињству заноснијем казивањем народнијех пјесама и приповједака, које су пуне славе о прошлости и величини Србиновој. А они су, и Макарије и Мехмед, одрасли у крилу оне српске области, гдје се најживље пјева српска пјесма, гдје је највише остатака из српске прошлости. Најпослије, њих везиваше љубав према народу, из којега су поникли. Оба брата не само да бијаху Срби, већ и осјећаху српски.
Мехмед је добар политичар, добар познавалац људи у Турској Царевини, добар зналац прилика и односа међу народима у широком Османском Царству. Знао је среброљубивост фанариотскијех владика, знао је и грабљивост грчкога свештенства. Брату Макарију није било потребно да дуго обавештава брата Мехмеда. Положај је Мехмедов и висок и значајан. Његова је реч силна, разлози јаки, а и жеља да учини како год добро народу, из кога је поникао. И година 1557. донијела је српскоме народу ферман, којим се обнавља Пећка Патријаршија, а на пријесто сједе Мехмедов брат Макарије. И, ево, гдје област Рашка — срце српске земље — и у вријеме робовања српскога, у XVI вијеку, даје српском народу два знаменита Србина. Један, кад нема српске државе, служи султану и Мухамеду, али зато опет зна да је Србин и прима Србе хришћане у своју палату. Он их не нагони на промјену вјере, већ ко је хришћанин до воље му стоји остати хришћанином или пријећи у ислам. Други опет сједи на пријестолу који је основао Свети Сава. Служи у Хиландару, па за тим, уз помоћ свога брата Мехмеда, обнавља оно, што је Свети Сава подигао, ствара поново независност српске цркве и постаје патријархом на пријестолу Светога Саве.
У вријеме српскијех страдања, у вријеме потпунога политичкога ропства ова два брата долазе међу најсвијетлије појаве, које може наша историја забиљежити на своје листове. Помоћ Мехмедова Макарију и српском народу очигледна је. Она је знаменита и Српство је дужно да је се с поносом сјећа. Мехмед Соколовић не би задовољан само тим. Он је помагао 1574. године, те је његов синовац, коме не знамо имена, постављен 30. августа за архијепископа у Охриду. О томе је Стеван Герлах оставио у својем дневнику, штампаном у Франкфурту, на страни 64, ову забиљешку: „У овом мјесецу (тј. у мјесецу августу), кад ја лежах болестан, Мехмед пашин … или братов син (дакле синовац) произведен је за архијепископа у Бугарији; он има своју столицу десет дана далеко од Једрена, у вароши Охриду, у границама Епира и Србије; ту сједи самсаг (санџак) бег, и има под собом четрдесет и неколико епископија“. Ово Герлах потврђује и у писму од 27. новембра 1575. године, гдје вели: „Архијепископ Бугарске синовац је првом паши“ ( не односи се на етнички назив, него на назив црквено-управне области).
Осим овога сјеђаше у Хуму (Херцеговини) још за живота патријарха Макарија 1570, на митрополитској столици синовац му Антоније. Како овај Антоније бијаше синовац Макарију, то би онда, према овоме, био синовац и Мехмеду Соколовићу. А то се види и по томе, што кад умрије Макарије 23. октобра 1574. године, за патријарха дође му баш овај синовац Антоније. Мехмед је подржавао своје сроднике мусломане, а према ономе што је чинио брату, види се, да је помагао и сроднике хришћане. На основу тога мислим, да је помоћу Мехмедову дошао и Антоније на патријаршијску столицу.
Да сведем ово, што до сада у овом чланку изложих:
- Мехмед Соколовић и Макарије, први патријарх обновљене Пећке Патријаршије, браћа су (рођаци – Редакција), и помоћу Мехмедову Макарије је обновио пријесто Светога Саве.
- Године 1570. синовац Макаријев Антоније, дакле и синовац Мехмеда Соколовића, био је митрополит херцеговачки.
- Синовац Мехмеда Соколовића, дакле и Макарија српскога патријарха, Мустафа Соколовић, био је паша босански око 1565, а од 1566. паша у Будиму.
- Кад је умро Макарије 23. октомбра 1574. године, дошао је на патријаршијски пријесто Антоније, који је врло кратко време био, јер већ 1575. године видимо као патријарха Герасима.
Овај Герасим такођер је синовац Мехмеда Соколовића и Макарија, бившег патријарха. О њему је забиљежио Герлах 1577. године ову напомену: „4. (априла) сам био у Патријаршији, гдје сам видјео: прво, архијепископа Охрида и цијеле Бугарије, човјека од 50 година; друго, митрополита из Радиса, човјека од 40 година, црне браде и треће, архијепископа пећкога (zu Pechio) и цијеле Србије (Servien), човјека од 40 година и Мехмед-паше најближега по крви пријатеља.“
- Најпослије 1. марта 1577. Герлан је видјео у Цариграду још једнога синовца Мехмед- пашина (дакле четвртога рођака). Герлах вели „Данас сам видјео пред нашијем вратима Мехмед- пашина братучеда (des Mehmet-Basssen Vetter), који је тек прије 2-3 мјесеца остао Турчин“ (стр. 329 Герлахова дневника).
Мехмеду Соколовићу није било доста, што је своје блиске рођаке попео на високе положаје у Турскоме Царству, у служби султану и исламу и у служби православне и независне српске цркве. Он се старао да заштити и права српскога манастира Хиландара, средишта некадашње српске културе и српске просвете, задужбине Немање и сина му светога Саве. Кад је Макарије био у Хиландару игуман, онда је на Порти помоћу Мехмедову издан ферман ове садржине:
„Кадији над свима кадијама и уопште свима духовнијем и свјетскијем властима, који заступају нашега Пророка, и у опште све пророке. Ти, који судиш сваку парницу свију вјера, нека ти је Бог на помоћи, мој драги велики кадија! Солунском кадији и свима областима, које припадају под вашу свету руку — Бог да вас унаприједи у науци!
„Овај ферман, који је с моје велике стране написан и послат вама, чим дође у ваше руке, да се о његову извршењу постарате.
„У Ајни-Орозу (Светој Гори) манастир, који се налази под именом „Хиландар“, и старјешине истога манастира (калуђери) послали су једнога заступника код мога Величанства и тужили су се великој Порти у следећем:
„У цијелој Румелији, Видину, у Темишвару, у Босни и Херцеговини, које стоје под влашћу мојијех окружнијех начелстава; команданата појединијех мојијех пукова; церибашија, који купе данак; спахија, који примају спахилук од појединијех села; мојијех војвода над народнијем војскама и њихови помоћници и сви они, који извршују моје законе, иступили су од правде и почели су да грабе од хришћана све за своју корист; чак су наређивали манастирскијем старјешинама, да им они спремају (купују) хатове, мазге за јахање и друго, што им треба за издржавање и наредили су, да се у свијем црквама пале само воштане свијеће: те према овоме дошли су у велику опасност и попови и раја — од реченијех мојијех власника, па чак и прости народ — Турци — договорили су се, да поповима и раји непристојнијем ријечима досаде.
„Неки туже, а други свједоче један другоме, те тако осуђују невине хришћане. — Овај поступак с хришћанима моја вјера и Величанство не допушта никако. Зато вам се овијем ферманом најстроже заповиједа, да позовете старјешине свију манастира, све наше подручне начелнике, команданте пукова, церибашије, спахије, војводе и све поглаваре, које народ изабере, те да од истијех саставите једну велику комисију која ће имати задатак да у Божју правду извиди јавнијем и тајнијем путем ову жалбу хришћана, коју су доставили горе поменути заступници.“
„Ако се докаже да је њихова достава истинита, то најстроже заповиједам, да се овоме стане на пут и да се овакве прилике више не дешавају.
„Ако су горе речене власти одузеле штогод од манастира, да се без икаквога изговора одмах врати манастирима. Да се допусти заступницима манастирскијем, да у име моје могу јахати коње, мазге и облачити њихова разна одијела, и своје приходе, које имају од вакуфа и народа, да могу слободно примати и њиме руковати, а и ви хришћанима наредите да штогод припада манастиру Хиландару и његовијем заступницима, да дају без икаквог изговора, јер за опстанак манастира треба народна помоћ.
„Ово је последња наредба и најстрожа с моје стране, коју као цар Отоманске Царевине и заступник свију признатијех вјера наређујем: да се од сада у мојој царевини свака вјера слободно исповиједа, и да стоји под вашом заштитом, и да нико не смије отимати како покретна тако и непокретна манастирска добра хришћанства.
„Заступници манастирски могу слободно исповиједати своју вјеру хришћанства.
„Ако се у поменутој комисији докаже, да је неко учинио штету манастирима, и ако ко од сада то учини, да се сваки такав човјек најстроже казни, и да се имена истијех и кривице мени пошљу.
„Немој да оставите да ми од сад овакве жалбе долазе. Овај ферман да прочитате народу и да га предате манастирскијем заступницима, да га они као своје право чувају.“
Овај ферман потврђен је и доцније, послије смрти Мехмедове.
Међутијем, Соколовић је показао и при оснивању Пећке Патријаршије толико љубави према српској цркви, да јој је потчинио и Србе католике. Стога се у поменутом писму жали Марин Кавали (Мarin di Cavali), како је Мехмед Соколовић био израдио у султана, да и католици плаћају пећком патријарху оно што и православни.
Кад се овоме, што овде наведох, дода још и оно, што рекох у почетку о народности Соколовића, великога везира Турскога Царства, онда је потпуно доказано, да Соколовић бјеше не само по рођењу Србин, но и да се осјећаше Србином и да је, колико му положај допушташе, помагао српскоме народу. У осталом, то је прије мене увидео и изнео и Константин Јиречек, јер вели на крају својега чланка: „Велики везир Мехмед Соколовић и српски патријарси Макарије и Антоније „, који је печатан у IX књ. Јагићева Архива: „Однос Мехмеда Соколовића према пећкој цркви показује да се у мусломанскијех Срба XVI вијека није било угасило осјећање националнога и религиознога им поријекла и да су се они трудили да свој утицај код Порте употријебе на добро народне цркве, јединога још остатка старога домаћега и државнога организма. Мехмед Соколовић, који је до сад био познат као турски војвода и државник, био је у потаји српски патриота, истина само у црквеној области и као ради неке породичне политике.“
Овакав рад Мехмеда Соколовића показује: како Србин може бити и добар мусломан, па да му то ништа не смета да воли свој народ, да му ништа не стоји на путу, да се и сам Србином зове.
Ово би требало добро да схвате и увиде Срби мусломани у Босни и Херцеговини.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.