Према природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој деци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој деци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије деце од 10 до 12 година.

Девширма, „одабир” (данак у крви), османски систем за регрутовање деце у султанову службу, с почетка XIV века: из сеоских крајева насељених немуслиманским становништвом редовно су одвођени дечаци, који би потом били „преваспитавани”, превођени у ислам, учили турски и обучавали се за разне државне службе. Већина их је додељена капи куларима, нарочито јаничарима, али неки су могли бити одабрани за службу на Унутрашњем или Спољном двору.

Током XV и XVIвека велик, а често и најважнији део османске политичке и војне елите састојао се од људи скупљених преко девширме, што значи да је она била и систем који је омогућавао друштвени успон. Због све већег притиска који су поданици муслиманске вере вршили на султана у жељи да остваре војну и политичку каријеру, али и због све веће корупције мешу османлијама, девширма је током XVII века полако изашла из праксе.

Одузета деца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот. Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: чес

то су сами сакатили своју кршну и здраву децу, и најпосле почели су нејаку децу после десете, а прие дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтели нипошто да раскидају брачне везе.

И ово је било једино спасоносно средство против узимања деце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два века у српским земљама.

Десетине хиљада деце Османлије су отеле, одгајиле их као муслимане у јединице Јањичара и спремали их да убијају хришћане.

Бивши јаничар описује девширму

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде.

А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун.

A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик, а после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пвнџик.

Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.

Ово се догодило за време владавине безбожног, неправедног и злог турског султана Селима.

У потаји, лукаво, он је у трећој години своје владавине разаслао гласнике и службенике у све крајеве својих многих краљевстава и наложио им да с војницима оду тамо где има хришћанских кућа.

И ако у кући неког хришћанина нађу три сина, два нека узму за цара, а трећега нека оставе родитељима.

Али ако хришћанин има само једног сина, њега нека му узму силом, за цара.

Ови учинише како им је цар наложио, обрезаше их према безбожничкој сараценској [муслиманској] вери и научише их лажљивој књизи имамовој.

Потом тај цар даде наредбу да се деца обучавају у војним вештинама: да се боре и да јашу коње.

Кад би достигли зрелост, цар би их обасипао великим почастима и звао их јаничарима.

А они су били тако заслепљени да су се почели понашати беспризорно, чак и према сопственим родитељима, сопственим мајкама и очевима, да су стали убијати хришћане на најсрамнији начин, па су тако били и гори од Сарацена.

(magacin.org)