Првих месеци 1992-е, у Босни и Херцеговини етничке напетости све брже су расле. Одбивши да се помири са владама којима доминирају Муслимани и Хрвати, парламент босанских Срба је 9-ог јануара 1992-е, прогласио стварање своје сопствене аутономне југословенске државе босанских Срба – Републику Српску. Босански Срби објавили су да њихова нова држава оправдано захтева 60 % републичке територије, пошто етнички Срби, иако чине само 31 % становништва, претежно живе у босанским руралним подручјима као земљорадници. Босански Срби такође су, до 1960-их, традиционално били највећа етничка група у Босни и Херцеговини. Парламент босанских Срба израдио је свој Устав и прогласио председника, потпредседнике, министре и штаб. Иако су босански Срби радили на стварању инфраструктуре за њихову одвојену и независну владу у Босни и Херцеговини, босанска муслиманско-хрватска коалиција игнорисала је српска упозорења и заказала гласање о независности у целој Републици.
Босна се све више поларизовала. Лидери босанских Муслимана и Хрвата означили су Србе као националисте тврде линије и присне пријатеље председника Србије Слободана Милошевића, који је оптужен да гаји експанзионистичке циљеве у вези подручја Босне и Херцеговине који су насељени Србима. Непријатељство према босанским Србима било је очигледно; на насловној страни популарног босанско муслиманског магазина за младе, Novi Vox, приказан је Муслиман у традиционалној одећи из доба Турака како стоји на глави лидера босанских Срба, Радована Караџића. У истом броју представљена је одређена игра на табли, игра чији је циљ био да се убије колико год је више могуће српских лидера. На другој страни, Novi Vox објавио је такозвану “ патриотску поему” у којој се могло прочитати, “драга мајко, идем да садим врбе, на њих ћемо вешати Србе” ( слично усташком слогану из II светског рата, “вешаћемо Србе на врбе”).
Са таквим осећањем, које је отворено изражавано у босанско муслиманским публикацијама, међу српском популацијом растао је страх и озлојеђеност. У наредним годинама, док су босанско муслиманска влада и њене присталице у Вашингтону тврдиле да су национализам и пропаганда лидера босанских Срба били директан узрок страховања Срба и били одговорни за рат, свакодневни догађаји били су ти који су одржавали страх Срба, без потребе да га подстичу њихови лидери. У току целе друге половине1991-е и почетком 1992-е, српски пословни људи из Босне као и власници продавница, извештавали су о инцидентима, нападима радикалних муслиманских група. Споменици важним српским писцима и херојима из прошлости Босне били су оскрнављени и уништени.
Међутим, најзлослутнији знак надолазећег сукоба у Босни, појавио се крајем фебруара 1992-е, само неколико дана пре заказаног референдума о независности, када су у Сарајеву на српску свадбену поворку пуцали муслимански и хрватски револвераш и убили младожењиног оца. Гости са свадбе и пролазници идентификовали су два мушкарца, али они никада нису ухапшени. Јавност босанских Срба била је убеђена да је полиција, којом су доминирали Муслимани, штитила злочинце. Према Србима, то је био укус живота какав би био под владом којом доминирају Муслимани. На дан 28-ог фебруара 1992-е, Срби су организовали протест у Сарајеву против убица на српској свадби и поставили барикаде на суседним улицама. Протест је имао већи значај као демонстрација српског отпора према наступајућем референдуму о независности. Следећих дана наставили су са дизањем барикада јер су босанско муслиманске паравојне снаге почеле да патролирају градом.
У сарајевским предграђима наставила су се спорадична насиља и 1-ог марта 1992-е на дан референдума о независности Босне, убијене су три особе. Извештавајући о томе, Wаshintong Post у наслову пише “Босанци одржавају референдум о независности” – иако нису сви “ Босанци” одржавали референдум пошто су босански Срби бојкотовали гласање. У чланку је пропуштено да се наведе ово важно откриће. Био је то наговештај све веће тенденције да се углавном муслиманска влада и цивили у Босни и Херцеговини описују у америчкој штампи као “Босанци.” Овај израз остављао је утисак да су Срби странци у Босни, док су Муслимани – описивани као Босанци и њихова влада као “ босанска влада” – имали право да буду у својој сопственој земљи. Тиме су озакоњене понављане оптужбе Стејт Департмента, које ће тек уследити против Срба, као и захтеви да је потребно Србе “откотрљати назад”, као да су они освајачи из друге земље.
Протести српских становника Сарајева на дан референдума изазвали су мало симпатија у Европи. Немачки министар спољних послова, Ханс-Дитрих Геншер, коментарисао је да је једини могући одговор на српске протесте за Немачку тај да охрабри ЕЗ да прихвати независност Босне и Херцеговине. Да би показали да су Срби бројно надмашени по питању независности, босански Муслимани и Хрвати отпочели су са својим демонстрацијама, организовањем масовног окупљања ради подршке за независну босанску државу. Док су масе демонстраната пуниле улице Сарајева, у гомилу углавном муслиманских демонстраната испаљен је један хитац. Снаге муслиманских Зелених беретки тврдиле су да је хитац дошао из штаба Српске демократске странке (СДС) у Holiday In-у. Појурили су у српске канцеларије и убили четири члана штаба. Званичници босанских Срба тврдили су да су Муслимани пуцали у гомилу, као изговор да отпочну напад на политичке лидере СДС-а. Представници босанских Срба, укључујући др Радована Караџића и друге чланове Српске демократске странке, побегли су из својих станова и избегли у околна планинска предграђа Сарајева. Оставили су своје домове и готово сву своју имовину. Неки од функционера, као Биљана Плавшић, побегли су у онај део који је касније постао сарајевско предграђе које су држали Срби. Један од чланова СДС-а, Алекса Буха, побегао је из свог стана пет минута пре напада гранатом на његово боравиште.
Српско руководство избегло је на Пале, мало смучарско село удаљено 10 миља од Сарајева. Срби који су живели у планинским подручјима око Сарајева као и у областима града углавном насељенм Србима, наставили су да дижу барикаде да би блокирали пролаз муслиманским снагама. Етничке тензије убрзано су измицале контроли, уз неверицу многих његових становника. Сарајево је постало подељен град. Босанско муслиманска полиција концентрисала се у једном делу града, наоружани босански Срби и бивши официри ЈНА расподелили су се углавном по предграђима насељеним Србима. Створена је ратна зона. Српски становници Сарајева импровизованим барикадама поделили су путеве и зграде. . Касније је у Сарајеву река постала линија раздвајања између босанских Срба у брдима и Муслимана у централним деловима града. Осећајући предстојећа непријатељства , хиљаде сарајевских Срба (углавном жена и деце) брзо је покупило своје ствари и ухватило последњи лет за Београд. Већина мушкараца је остала. Срби и Муслимани остали су у својим кућама и становима без обзира у којем су делу Сарајева становали.
Многи Срби побегли су из Сарајева у пролеће 1992-е, усред хаотичних догађаја. “Оставили смо све осим оног што смо могли да понесемо у нашим торбама,” рекао нам је Радомир Лукић, који је постао заменик министра спољних послова Републике Српске. Објаснио ми је: “Одмах сам послао жену и децу у Београд. Осећао сам шта ће се догодити.” Након што је Дејтонским споразумом окончан рат у новембру 1995-е, Лукић је одређен за главног правног саветника владе Републике у арбитражним преговорима о Брчком.
Вратила сам се с њим у Сарајево у лето 1997-е, први пут после рата. Стигли смо возилом УН да би дискутовали о проблемима у вези стварања заједничких босанских институција предвиђених Дејтонским споразумом. Док смо се возили поред продавница у центру Сарајева, људи су опуштено ходали улицама и тинејџери седели у кафићима, Лукићево лице имало је болан израз :“Ово није исти град,” рекао је. “Ово нису исти људи. Никада више овде не би могао да живим.” За Лукића и друге који су напустили Сарајево, догађаји у пролеће 1992-е означили су тренутак када им је њихов град одузет. Одлука Муслимана и Хрвата да гласају за независност Босне значила је да Сарајево више није био град за свакога, већ само за Муслимане и Хрвате. То је међу босанским Србима, који су били натерани да побегну и напусте космополитски начин живота Сарајева, посејало семе дубоке и горке озлојеђености.
Неколико чланова из врха руководства босанских Срба били су професори на сарајевским факултетима. Два српска представника изабрана на изборима 1990-е, Никола Кољевић, шекспировски научник и бивши професор Филозофског факултета у Сарајеву, и Биљана Плавшић, биолог и бивши професор на сарајевском факултету природних наука, постали су заменици председника Републике Српске. Алекса Буха, бивши професор Филозофског факултета у Сарајеву, постао је министар спољних послова. Други су такође у Сарајеву оставили успешне каријере. Радован Караџић, изабран 1990-е као председник Српске демократске странке у Босни и Херцеговини, оставио је праксу психијатра када је побегао из Сарајева. Момчило Крајишник, бивши председник босанског парламента, економиста и бивши директор једног великог предузећа у Босни и Херцеговини, постао је председник парламента босанских Срба.
Иако су између Срба, Муслимана и Хрвата створене дубоке разлике, политички лидери босанских Срба нису очекивали да ће морати да побегну у планине да се боре у исцрпљујућем етничком рату са својим бившим муслиманским и хрватским колегама. Караџић је касније изјавио,“то је било нешто што никада нисам могао ни да замислим, чак ни у мојим најгорим ноћним морама. Да није било мог муслиманског комшије који ме је упозорио да долазе Алијини људи, вероватно данас не бих био жив.” Чињеница да су чланови владе босанских Срба оставили највећи део своје имовине у Сарајеву, доказује да нису предвиђали такав развој догађаја.“ Морали смо брзо да напустимо наш стан и готово сву имовину,” рекла ми је касније Караџићева жена Љиљана. “ Оно за чим највише жалим, то су породичне фотографије и видео траке, од којих је на једној снимљена сахрана моје мајке.Знам да ове ствари никада више нећу видети јер смо чули разговор муслиманских војника радио везом, да су наш стан уништили.” У наредним годинама, америчка штампа је саосећала са босанско муслиманским избеглицама али никада нису имали разумевања за то да су чланови руководства босанских Срба и десетине хиљада других Срба прогнани из Сарајева – избеглице на својој сопственој земљи које су покушавале месецима и годинама да поново добију оно што је једном било њихово.
http://www.serbianinstitute.com/books_War_of_Words_4_POGLAVLJE.htm
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.