Средином 1992-е, слика рата у Босни која се појавила у америчким новинама и телевизијским вестима, у многоме се разликовала од онога што се догађало на терену. Ова разлика била је највидљивија када се упореди гледиште особља УН стационираног у Сарајеву и другим деловима Босне са гледиштима које су презентирали амерички медији. Један од разлога за ове разлике у перцепцији била је чињеница да је особље УН путовало у подручја која су држали Срби и бавило се, из близине, свим странама у рату. Медији, с друге стране, били су стационирани пре свега у деловима Сарајева које су држали Муслимани и често им није било дозвољено или нису били у стању или нису били вољни да прелазе опасне линије фронта. Као резултат, Уједињене Нације имале су много реалистичнији став о рату у Босни. Остали појединци – обично војни персонал – који је боље разумео праву природу борби у Босни исто тако је нашао да се њихова гледишта разликују од популарних митова промовисаних у Вашингтону помоћу медијских слика. Charles G. Boyd, који је провео две године као заменик комаданта америчко-европске команде, изнео је то јегровито када је написао да је “чивија америчком прилазу Балкану била представа да је то био рат добра против зла,” и да је “став јавности о рату углавном долазио кроз очи једне стране, босанских Муслимана, људи чији је статус жртве био вредно и љубоморно чувано оруђе рата.”
Уважени западни извор о природи рата у Босни и Херцеговини у току 1992-е био је комадант УНПРОФОР-а у Босни, генерал Мекензи, који је своја искуства описао у књизи Peacekeeper. Иако су амерички медији видели рат као борбу добра и зла, Мекензи у овом сукобу није видео добре момке. Свакодневно је посматрао борбе између српских и муслиманских снага. Речит пример била је битка за сарајевски аеродром током јуна 1992-е. За босанске Муслимане, контрола над аеродромом значила је да ће моћи лакше да кријумчаре оружје из исламских земаља. Босански Срби, с друге стране, настојали су да спрече муслиманску контролу над аеродромом, да би ослабили своје ратне непријатеље и натерали их да преговарају о територијалној подели Босне и Хецеговине. Америчка штампа игнорисала је војне импликације контроле над аеродромом и наставила да се концентрише искључиво на хуманитарни аспект рата. New York Times описао је ситуацију као ону где су ” пљачкаши генерала Младића [спречавали] мировњаке УН да обезбеђују аеродром и омогуче очајнички потребне хуманитарне летове да се приземље.”У другој репортажи, Washington Post описао је ситуацију као ону у којој УН покушава “да обезбеди летове са неопходним залихама хране и лекова граду под опсадом” и да “надгледа уклањање српског противавионског оружја и припреми полетно-слетну стазу за хуманитарне летове.”
У овоме, српско противавионско оружје није било реалан предмет дебате. Команда босанских Срба углавном била је заинтересована да неутралише војне ефективе муслиманских снага. Чим се муслиманска страна сложила да демилитаризује подручје око аеродрома, босански Срби су се сложили да ставе своја оруђа под контролу УН и аеродром је крајем јуна 1992-е био отворен за хуманитарне летове. Јасно, хуманитарна ситуација била је резултат војних стратегија и околности које су повезане с њима , које се јављају у сваком рату, у већој или мањој мери, на свим зараћеним странама.
На једном од мојих путовања у Босну у току овог периода, и цивили и војници босанских Срба које сам срела говорили су ми да се боје да положе оружје зато што су на српске уступке Муслимани увек одговарали нападима. Барем један од таквих примера потврдио је српске страхове у то време. Након дипломатске интервенције руског министра спољних послова Андреја Козирјева који је убедио босанске Србе да дозволе поновно отварање сарајевског аеродрома за испоруке хуманитарне помоћи граду, 13-ог јуна 1992-е, босански Муслимани су искористили ситуацију и отпочели са свеопштим нападом на српска насеља у Сарајеву. Муслимански лидери хтели су више од хуманитарне помоћи за њихов део града ; хтели су да стекну војну предност.
Реалност у Сарајеву, како ју је видео генерал УН Мекензи а коју су медији ретко преносили, била је да су се у граду водиле безбројне битке са “ жестоком спиралом одмазди,” где би “ТДФ [босанско муслиманске снаге] започео са мањим сукобом а босански Срби би претерано реаговали са својим тешким наоружањем, укључујући артиљерију и ракетне лансере. Срби су били бројчано слабији од лошије истрениране пешадије ТДФ-а; међутим, били су убеђени у свом страху да ће их “освојити ” муслиманске ‘зелене беретке’ па су изабрали да се боре са дистанце… Жестина спирале била је сваког дана све већа како је ТДФ постајао све снажнији.” Бројно слабији, босански Срби покушали су да спрече муслиманске нападе тешким гранатирањем и резултати су били трагични за цивилно становништво Сарајева.
Гранатирање Сарајева, с тачке гледишта стране штампе стациониране у делу града који су држали Муслимани, било је негативно. Чланови медија, често затворени у хотелским собама и подрумима за време гранатирања, доживели су страх и познати феномен рата. Страни дописници можда нису ни могли знати ко је, у сваком поједином случају, први отварао ватру. Нити су могли да посведоче о резултатима битке из перспективе српских цивила на другој страни. Резултат свега, извештавање медија из Сарајева показало је исти тренд који су приметили посматрачи претходних година. У њиховој књизи, Фабриковање сагласности, Херман и Чомски описали су тенденцију медија да стварају “достојне жртве” које су биле “уобличене истакнуто и драматично” и “ хуманизоване” имајући у виду “детаљ и контекст у конструкцији приче који су производили интересовање читаоца и саосечајне емоције” и опширно извештавајући о достојној жртви са “ крвавим детаљима и навођењем израза увреде и захтевањем правде.” Супротно томе, извештавање о “недостојним жртвама било је уздржано, дизајнирано да се држи поклопац на емоцијама” и описано са “само мало детаља, са минималним хуманизирањем и мало контекста који [би] узбудили и разјарили.” Извештавање медија о босанском рату слично је протурало идеју да су босански Муслимани били “достојне жртве.” Босански Срби, жртве рата, с друге стране, били су минимизирани или су игнорисани. Увек изнова, Срби су демонизовани као агресори, националисти или поборници тврде линије.
Ова перцепција нарочито је била видљива на фотографијама које су описивале рат. Од јануара до јула 1992-е, од укупно 71 фотографије које су се односиле на рат у Босни и биле штампане у Washington Post-у, само на три фотографије приказане су невоље босанских Срба : једна је била фотографија мртвог југословенског војника након муслиманског напада из заседе у Сарајеву у мају 1992-е; друга приказује босанске Србе како плачу након што су истерани из свог села близу Сарајева; и трећа била је фотографија српске избеглице, мајке и њеног детета. У истом периоду, 31 фотографија била је саосећајна према босанским Муслиманима – приказујући избеглице, жене које плачу, босанске Муслимане у реду за храну или у жалости. Истовремено, несразмерно велики број фотографија приказују српске војнике. Од 13 фотографија, укључујући једну са наоружаном српском женом, ни на једној нису приказани српски војници на симпатичан начин. У поређењу с њима, од 8 фотографија муслиманских војника, 3 су биле симпатичне – једна је приказивала муслиманског војника како носи намирнице, друга како помаже избеглицама и на трећој како се моли на погребу. Заиста, избор фотографија Washington Post-а просечном читаоцу слао је јасну поруку: Срби су били агресори, док су муслимански и хрватски војници били дефанзивна снага која је штитила првенствено жртве рата.
Извештаји посматрача УН и извештаји медија разликовали су се такође и када се радило о другим аспектима босанског рата. За посматраче УН лоциране у Сарајеву, последица тоталне размене ватре између Муслимана и Срба биле су детонације граната на обе стране на отприлике сваких 10 секунди. Посматрачи УН који су гледали свакодневне битке са стратешких врхова, често су извештавали да је пуцњава почела одасвуд отприлике у исто време. Иако се у многим извештајима УН уздржавало од окривљавања било које стране када нису били у стању да одреде ко је почео борбу, медији су углавном подразумевали или директно су оптуживали босанске Србе за највећи број борби које су се водиле за четири и по године рата. У изразито супротним извештајима, за време битке за сарајевски аеродром у току јуна 1992-е Washington Post је објавио да су српске снаге “наставиле да гранатирају насумице центар града упркос позиву за прекид ватре.” Исти инцидент генерал УН Мекензи описао је као ситуацију у којој је “преко педесет салви било испаљено, док су се минобацачи прикључили са обе стране.”
У стварности, често је било тешко да се одреди ко је у Босни први пуцао и из којег смера, зато што су минобацачи често коришћени на свим странама. Да би се ствари даље компликовале, у великом броју случајева ниједна страна није признала да је пуцала на другу. Неспособност посматрача УН да одреди тачан извор минобацачких напада био је разлог што је минобацач постао приоритетно оружје, нарочито за неколико вероватно “позоришних” напада снага босанских Муслимана на своје сопствене територије са циљем да задобију подршку Запада и војну интервенцију против Срба. Докази сугеришу да такви напади укључују напад на ред за хлеб у Сарајеву 27-ог маја 1992-е, као и касније инциденте, као што је експлозија на сарајевском гробљу 4-ог аугуста 1992-е за време сахране два сирочета као и оно што је названо “кореографска” минобацачка салва 30 секунди након што је британски секретар спољних послова Douglas Hurd ушао у зграду на састанак са председником босанских Муслимана Алијом Изетбеговићем.
Уобичајена техника, које су користиле снаге босанских Муслимана, била је да поставе своје оружје близу позиција УН. То им је омогучавало да пуцају на Србе док су Србе лишавали јасне мете, пошто би довели у опасност позиције УН поред војних циљева босанских Муслимана. Сваки протунапад би изазвао међународну осуду и репортаже да су Срби гранатирали мировњаке УН. У јулу 1992-е, догађај који је био јасан пример те тактике, јавио се када су муслиманске ТДФ снаге поставиле минобацач на удаљености од око 60 метара од кампа УН у Сарајеву. У то време, генерал Мекензи жестоко је протестовао код босанско муслиманског потпредседника Ејупа Ганића: “против свих правила икада написаних је, да се оружје постави поред положаја УН и да нас употребе као штит.” Међутим, Мекензиева све већа критичност према војној тактици босанских Муслимана није била добро примљена ни од стране босанско муслиманског руководства нити њихових симпатизера у Вашингтону.
Нарочито америчка штампа није могла да сагледа босанско муслиманску владу као само једну страну у рату, са истом војном тактиком као било које друге зараћене стране. На конференцији за штампу у јуну 1992-е, када је генерал Мекензи окривио обе стране за борбе, један репортер га је упитао: “зашто сте изјавили да су обе стране једнако криве, генерале Мекензи? Ми сви знамо ко је агресор.” До сада, медијски имиџ босанских Муслимана као “жртви”, није било вероватно да ће се променити. Муслиманска влада била је посебно узнемирена због Мекензиа. Тек пред крај његовог задатка у Сарајеву, генерал УН отворено је признао да је “вероватно добра ствар да је остало још само неколико дана мог боравка у Сарајеву, пошто сам постао сувише поштен у својим изјавама штампи.” Било је лако предвидети, након његове конференције за штампу, генерал Мекензи био је повучен из Сарајева пре истека мандата. Позивајући се на Мекензиево критиковање босанско муслиманске владе, генерал УН Сатисх Намбиар (Сатиш Намбијар) рекао је,“ Можда сте у праву, али није требало да кажете те ствари.”
Мекензиев брзи одлазак из Сарајева био је демонстрација онога што се дешавало члановима међународних владиних и медијских организација лоцираних у Сарајеву који су се усудили да критикују муслиманске функционере. Тихо је схвачено да особље стационирано у Сарајеву, ако мисли да остане и ради свој посао, треба да се држи гледишта муслиманске владе. У случају генерала Мекензиа, његово одбијање да се определи за једну страну у рату, његов отпор међународној интервенцији и његов отпор скидању забране на увоз оружја, били су разлог што је против њега босанско муслиманска влада покренула кампању да га оклевета тако да је његов рад на челу мировне мисије УН постао немогуч. Чак и када је напустио Босну, клеветничка кампања против њега није престала. У новембру 1992-е, Борислав Херак, војник, босански Србин, којег је босанско-муслиманска влада ухапсила и оптужила за убиство и силовање, наводно је посведочио да је видео генерала Мекензиа да је преузео четири муслиманске девојке које су силоване и убијене. Годинама касније, открило се да су Херак и други заробљеници под тортуром натерани да сведоче о овој и другим стварима. Међутим, у то време, оптужбе су привукле већу медијску пажњу него чињенице. Медији су постали вољни сарадници у рату речима босанско-муслиманске владе против Срба или било ког другог за којег су они сматрали да се противи муслиманској ствари.
Ефекти рата речима следећих месеци дошли су до пуног изражаја пошто је почела друга фаза босанског рата – рат за добре односе са јавношћу. У периоду који се завршио у зиму 1992-е,влада босанских Муслимана започела је значајну кампању ради одржавања добрих односа са јавношћу, да би освојила срца вашингтонске елите. Ово је имало најзначајније последице по југословенски сукоб и променило војну ситуацију на терену.
http://www.serbianinstitute.com/books_War_of_Words_4_POGLAVLJE.htm
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.