Ђорђе Петровић
Часна је пред Господом смрт његових смерних служитеља.
На Илин-дан о. г. освећен је на гробљу у Дервенти надгробни споменик † Ђорђу Петровићу, свештенику из Осјечана, првој жртви за слободу у крвавом и бурном периоду светског рата. Извршен је помен на гробу његовом и упућене су топле молитве сакупљених Свевишњем за покој благодарне душе једног узорног служитеља цркве, неустрашивог борца за националне идеале и мученика за веру и отаџбину.
Ђорђе Петровић рођен је 14. јануара 1876 у селу Хргама (срез маглајски). Одрастао је у дому својих родитеља-тежака и свршио у селу основну школу. По савету учитеља, који је запазио бистрину духа, таленат и јак карактер Ђорђев, послаше га родитељи у гимназију у Сарајево, те после свршеног петог разреда ступи у рељевску богословију. Његови другови из школских дана ценили су његову умну снагу, са неподељеним симпатијама и оданом љубављу сматрали га вођом и слушали његове пламене речи о будућем раду за добро цркве и народа српског.
Животом и радом, као потоњи парохијски свештеник, несебично и предано посведочио је идеалне тежње своје родољубиве душе. Оправдао је наде својих, ближњих и сагорео живот свој на историјској прекретници заробљеног народа српског. Дубоко религијозан и моралан, тачан у служби, много се бринуо о лепоти цркве и богослужења. Служио је најпре на парохији у Врањаку, средио општину и омогућио опстанак српске школе. Прелази после две године у село Кожухе и ту оснива српску школу, читаоницу, српску земљорадничку задругу, обнавља полуразрушену цркву, лепим беседама подиже морал међу парохијанима. После три године на многе молбе народа из села Осјечана (код Добоја) одлази тамо и развија огромну активност. Српска школа беше запуштена и руинирана, а аустриска власт наваљивала је непрестано да сагради комуналну школу. Народ је знао да је једини отац Ђорђе кадар снаћи се у тешкој ситуацији и није се преварио. За кратко време вредни Осјечани на заузимање оца Ђорђа обновише цркву, порушише стару трошну школу и сазидаше нову масивну зграду, удешену за дворезредну школу, која постаде центар српске просвете. У приземљу беше велика сала, читаоница и књижница (са натписом у спомен трудољубивог подвига оца Ђорђа). Основана је јака српска земљорадничка задруга, певачко друштво, тамбурашки збор, добављен је вредан хоровођа из Тузле, држе се предавања, јача се национална свест. Свештеник Ђорђе Петровић вршио је истинску службу Богу и народу и умио је по народној песми –:
„ ……. злато растапати,
и са њиме ситне књиге писат’,
око себе рају свјетовати.“
Пријатељи Ђорђеви нудили су му, дивећи се његовом беседничком дару, мандат у босанском сабору 1910 г., али он категорички одбија. „Друго је моје поље рада – рекао је – и ја нисам позван да идем у ту безнадежну саборску мисију.“
Аустриска полицијска власт мотрила је Аргусовим очима покрет и жив рад српских села; Осјечани и поп-Ђорђе улеваху страх тиранима. Безброј напада извршено је на културне установе у лепом и напредном селу, које се надалеко прочуло, али се све разби на несломивом и одлучном карактеру оца Ђорђа.
Наступише крвави јулски дани 1914. На плаво небо српских нада навукоше се кобни облаци страховања и слутње. Српски народ у аустријском ропству стављен је изван закона; започе хапшење, мучење, убијање. Свештеника Ђорђа Петровића жандарми оковаше као најопаснијег, а „вакмајстор“ (наредник) при спровођењу дозивну му цинички: „Лијо, сад си долијала. Одавно те требамо. Идеш сад на пут, са кога се нећеш вратити.“ Мирно, прекаљен вером у Бога, пошао је отац Ђорђе на своју Голготу. Подло и мучки убијен је на железничкој станици Доња Бишња (између Дервенте и Добоја) 25 јула 1914 по ст. кал. Џелати његови удесили су тобожњи напад на воз и метком из пушке у потиљак угасили су живот једног племенитог човека. Његовом крвљу заливен је темељ данашње наше отаџбине.
Шеснајест година прошло је од трагичне смрти оца Ђорђа, и у том времену остварени су његови идеали. Отаџбина је слободна и уједињена. Покојникова удова Милосава, штедећи и откидајући од скромне пензије, скупила је у том времену довољну суму, да подигне на гробу Ђорђевом диван споменик од брушеног аранђеловачког камена, који је донесен из срца Шумадије. Помен на гробу покојног Ђорђа Петровића и освећење споменика у присуству великог броја народа видан је доказ да ће српски народ и у духу свом увек сачувати спомен и поштовање својих великих покојника.
Братство, Сарајево, година VI (1930), бр. 10-11, стр. 175-178.
Извор: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.