Ђурађ Карановић

Ђурађ Карановић
Ђурађ Карановић
Датум рођења	30. април 1827.
Место рођења	Крњеуша Отоманско царство
Датум смрти	1880.
Место смрти	Шабац Отоманско царство

Ђурађ Карановић звани поп Каран српски војвода, који је био познат у Босни и Херцеговини, тако и у Старој Србији. Брат је чувеног војсковође из босанског устанка 1875. године, попа Стевана Карана Рођен је селу Крњеуша, 1827. године, а умро је 1880. године у Шапцу.

Биографија

Рођен је у селу Крњеуши. О његовом школовању нема пуно података, осим тога да се школовао у Бихаћу и Сарајеву. Рукуположен је од митрополита Прокопија, или његовог помоћника епископа Антима, рођеног србина из Босне, из села Шљивне из бањалучког котора, 1854. године. Поп Ђурађ служио је као свештеник у селу Сувоји и Вођеници пуних седам година. У истом мјесту живјели је и породица бега Куленовића, који су према изворима , објесили његовог дједа 1832. године који је такође био свештеник. Од тог догађаја почињу незгоде по попа Ђурађа. ^[1]

Ситуација ескалира 1864. године када попа Ђурађа гоне у Сарајеву због сумњи да буни народ против власти. Због тога остаје у затвору у Сарајеву 11 мјесеци, а остао би још дуже да није било срба крајишника. Они су се својски заузели у циљу ослобађања попа Ђурђа, па уз помоћ митрополита Игњатија који га спашава и вади из тамнице. Међутим, непуне двије године касније 1866.опет бива оптужен, за исти злочин, и одведен пред Топал Осман пашу у Сарајево. Као казну, овог пута добија 7 мјесеци затвора. Из затвора излази, као и прошли пут уз помоћ срба крајишника, који су под пријетњом устанка ослободили попа Ђурађа. Као што је то био случај у претходна два два пута, тако поп Ђурађ бива осуђен и по трећи пут, под изговором спремања устанка против власти. Овог пута послат је у Бихаћ пред Салих пашу. Осуђен је и провео је 4 мјесеца, окован у гвожђу у Бихаћу. Ослобођен је уз инсистирање српског становништва који су живјели у Бихаћу, плашећи се српске одмазде.

Због бунта српских кметова 1870. године који је угашен, а кметови позатварани, сумња је пала на попа Ђурађа Карановића и његовог брата попа Стеву Карановића. Оба су послата у Бихаћ,да би се их убрзо због опасности које су носили са собом, послали из земље у Малу Азију у Коњух. Путовање до Коњуха кренуло је од Бихаћа преко Петровца, Лијевна, Мостара, па затим преко Косова поља за Солун и даље бродом за Малу Азију. Како кажу извори, на овом путовању су их пратили 25 чувара. Под тешким мукама и глађу, браћа су се одважила и сломила отпор својих пратилаца и побјегли. Након исцрпних 19 дана путовања са мало количина хране долазе пред једну варошицу у близини Смирне. Њихов даљи пут их одводи до јерменске цркве, а затим до француске лађе, гдје је од значајне помоћи био црногорац Илија који се ту затекао.Замоливши капетана француске лађе, која је пловила од Цариграда у Грчку, одлазе на Крф, гдје наилазе на лијеп пријем и братску подршку. Пут их је даље одвео у Црну Гору гдје су били на пријему код кнеза Николе и касније у Србију гдје од митрополита Михајила добијају парохије.^[2]

Поп Ђурађ је био познат као велики војсковођа. Ту чињеницу поткрепљује и то да је био у 36 бојева. Битке у којима је поп Ђурађ војевао су: 1868. године са српским јунаком Луком Вукаловићем на Долаву, Липи и Клобуку; 22. децембра 1875. године на Грљевцу са Јефтом Мишковићем; 5. јануара 1876. године у Тополи; 6. јануара у Чађавици; 14. фебруара у Ивањској; 18. фебруара у Градини, недалеко од Грахова; 23. марта у Дубовику и у Рисевцу; 26. маја у Алиловцима и Јатри; 2. јуна у Арстуши; 3. и 4. јуна са четом Триве Амелице, Вида Милановића и Даводовића у селима: Скуцаном Вакуфу, Модрој, Напрељу, Горици, Фајтовцима и Цикићима; 5. јуна у Каменграду, Турнићу и Орнецу; 13. у Саници уз помоћ Милановића, Ерцега и Амелице.^[3]
Касније се удружује са војводом Голубом Бабићем гдје ће заједничкми снагама војевати. Осим поменутих битака, поп Ђурађ је био у битци на Бјелају, Петровцу, Кључу, Кулен Вакуфу, Оџацима, Рисовцу, Доњој Санинци и Челебићу.

Одликован је за војничке заслуге и храброст, од краља Милана Обреновића, таковским крстом и сребреном колјаном за храброст. Био је човјек малена раста, коштуњава тјелесног састава и велики приповједач. Умро је у Шапцу 1880. године.