Ђурђевград: Капија Зворника

Ђурђевград, тврђава која доминира над Зворником,  проглашена је од стране Комисије за очување националних споменика, као национални споменик Босне и Херцеговине.

Претпоставља се да су је саградили босански феудалци и Мађари, а надограђивали и уређивали Аустријанци. Из тог периода потиче и легенда о проклетој Јерини, жени Ђурђевој, којој се приписује подизање старог зворничког града (Јеринин град или град проклете Јерине) данас Ђурђев град.

Град чине три међусобно повезана дела: Доњи (поред пута Зворник-Сарајево), Средњи (најстарији део, коме је данашњи изглед дао око 1433. године Деспот Ђурађ, када је загосподарио Зворником) и Горњи град ( на уздигнутом брду изнад Зворника, на 407 м надморске висине).

Данас се до ове тврђаве може доћи преко насеља Српска Варош, асфалтним путем дужине 7 километара, а започета је и реализација пројекта изградње пешачке стазе за Ђурђев град, кроз насеље Баир, у дужини од 2 километра, са уређењем излетишта.

Име града Зворник се у писаној форми помиње први пут 1410. године под именом Звоник. Не зна се тачно ни када, ни ко је данашњу тврђаву а тада средњовјековни град подигао. Град је подигнут на мјесту гдје планински ток ријеке Дрине прелази у равничарске крајеве. То му је давало веома повољан геостратегијски положај кроз историју. Онај ко је господарио градом, тај је контролисао Дрину и све путеве од југа ка сјеверу и обрнуто.

Налазећи се на граници Подриња и Соли, а у непосредној близини рударских области, Крупња, Бохорине (Борине) и Зајаче с једне стране и на другој страни близина Сребренице и Саса, град је био честа мета освајача разних војски. И у доба турске управе овим просторима град је имао важну улогу. Зворник је представљао одскочну даску за даља турска освајања на сјевер, а бедем за одбрану од напада Угарске и Аустрије.

Претпоставља се да је град подигнут крајем XIII или почетком XIV вијека. То је доба када овим крајевима господари српски краљ Драгутин, тачније од 1284-1316. године, који удајом своје ћерке Јелисавете за босанског бана Стефана И Котроманића марљиво ради на јачању православља, не само на овим просторима већ и у читавој Босни. Ако је град подигнут у овом периоду, неминовно се намеће закључак да је са градњом зидина града подигнута и црква са звоником који је био видан са много страна и из веће даљине, те је тако служећи околном становништву као објекат за оријентацију, оглашавање и обавјештавање, дао име мјесту на ком се налазио па и граду који је ту подигнут.

Због недостатка историјских извора било писаних или материјалних, историчари су принуђени да се користе одређеним претпоставкама, легендама и предањима да би дошли до колико-толико, релативно тачних података. Такав је случај и са средњовјековним градом Зворником. Има претпоставки и наговјештаја, додуше не научно утемељених и провјерених, да на потезу Дивича, Доњег и Горњег града постоје и остаци утврђења и грађевина из римског периода.

Прва половина 14. вијека је период доминације Немањића на Балкану и сасвим сигурно српске властеле на овом подручју. У таквим околностима сигурно треба тражити почетак егзистирања града и током времена морао је као градско језгро добијати на значају. Несумњиво је дакле да су српска властела била његов оснивач и да је град постојао и прије његовог првог писаног помена 1340. године.

Као и већина средњовјековних српских градова и Зворник је морао имати своју богомољу. Предања говоре да је у граду постојала црква посвећена Св. Петки Трновој, заштитници града Звоника. Нема података ни ко ни када ју је подигао, али би сигурно обимнија археолошка истраживања бацила више свјетла у вези ове цркве, а самим тим и на поријекло првобитног имена града.

Потиче и легенда о проклетој Јерини, жени Ђурађа Бранковића, којој се приписује подизање старог града данас Ђурђевград. Касније су ову тврђаву надграђивали турци и аустријанци.

Национални споменик је БиХ, а тврђава је један од највриједнијих објеката ове врсте и може се мјерити са Петроварадинском или Калемегданском тврђавом…