Војничко гробље погинулих бораца ВРС, Мали Зејтинлик на Сокоцу
Јуни 1992. Рањени српски борац, младић, име му никад нисам сазнао, негде код Модриче: „Докторе, Србијанац, где је Београд?“ „Тамо, јуначе“, показах руком у правцу Београда. „Окрени ме тамо, хоћу да умрем гледајући према Београду, тамо је сунце“. Умро је после неколико тренутака… незнани јунак. Сећам се мртвих српских младића који су тог месеца пробијали „пут живота“, спајали Крајину са Србијом. Умирали су поносни као Обилићи. Отварали су својим животима „пут живота“ за своје у Крајини, затворене усташко-муслиманским обручем смрти. Смрт беба у бањалучкомпородилишту, глад деце у Крајини, нису им допуштали други избор. Борили су се каовукови, гинули као хероји. Сведок сам њиховог уласка у легенду.
О писцу
Др Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31.5.1955. године, где је и завршио основну школу. Отац, официр, бива премештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим и студије медицине. Као студент, активно се бави спортом (одбојком и фудбалом). Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику Клиничког центра, где и данас ради. На позив народа Српске Крајине, у јулу 1991, одлази, као хирург добровољац, и годину дана ради у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима учествује у продору коридора. У јулу 1992. године враћа се у Ниш, породици, деци -сину Пеђи који има шест година и кћерки Нини од четири. У бившој БиХ букти рат. Као добровољац, у септембру 1992. године одлази на Пале, у болницу Коран. После месец дана, као шеф хируршке екипе, одлази на Илиџу и ради у ратној болници „Жица“ у Блажују. Дошао на месец дана – остао четрдесет месеци. Као једини хирург за трбух и грудни кош ради скоро две године на простору најширег ратишта Републике Српске (пет општина са више од 100.000 становника). Са неколико хирурга, лекара опште праксе и средњег медицинског особља, пример је херојства „људи у белом“ (о чему најбоље сведочи сам Дневник ратног хирурга). Поред исцрпљујућег рада и писања Дневника, стиже да напише и 16 стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса, на којима његови радови изазивају велику пажњу стручњака. Године 1994. добија звање примаријуса. За његов рад у Републици Српској, његова светост патријарх Павле га одликује Орденом светог Саве. Носилац је и низа других признања. Фебруара 1996. године одлази из Српског Сарајева, кући, у Ниш. Како сам каже: „Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије…“
ИЗВОР: Дневник ратног хирурга (Книн 1991 — Српско Сарајево 1995), аутор: Миодраг Лазић, издавач: Српска новинска агенција СРНА, Српско Сарајево (1996).
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.