Доба босанског сабора

слика преузета са Bosnae.info

Устав за Босну и Херцеговину проглашен је 17. фебруара 1910. године. По њему босански сабор се састојао из вирилних и изабраних чланова. Избори су се вршили у три курије: сеоској, градској и у курији интелигенције и великих поседника. У свакој курији бирало се одвојено по верама, са тачно одређеним бројем мандата. Једино је у првој српској курији направљен изузетак. Ту су имали да гласају и јевреји и протестанти, да би паралисали број независних српских гласова. Влада није била парламентарна, нити је била одговорна сабору. Претседништво сабора није било бирано, него га је именовао цар. Бавећи се само аутономним пословима, сабор није имао никакве ингеренције у питањима војске, спољашње политике и заједничких финансија, и то ни непосредно, ни посредно (преко делегација, као на пр. хрватски сабор).

Са уставним животом знатно су се променили ранији односи у земљи. Прво су се поколебали муслимани. За време анексионе кризе они су се држали јуначки. Кад је Турска пристала на споразум са Аустро-Угарском и за 52 милиона круна одрекла се свих својих права, босански муслимани су протестовали у Цариграду против тога. Али кад су видели да је попустила Порта, ослабио је, природно, и њихов отпор. А и босанска влада пожурила се да их што пре задовољи. Већ 15. априла 1909. године била је одобрена њихова верска аутономија. У исто време дато им је обећање да ће се аграрно питање решавати само факултативно, а не облигаторно. За првог претседника босанског сабора именован је тешко болесни Али-бег Фирдус, који није успео да дође ни на једну седницу. Чињено је све да се према њима покаже пуно добре воље, а и ради тога да би се разбио стари фронт опозиције.

Настао је известан расцеп и међу Хрватима. Једна, у сабору мања, група купила се око надбискупа Штадлера и његове хрватске католичке удруге; другу, већу, водио је др. Никола Мандић, сарајевски адвокат, коме су, као и његовим друговима, изборну победу осигурали највећим делом фрањевци. Њихова организација звала се Хрватска народна заједница. Два имена казују донекле два правца; први, претежно верски, а други, претежно национални. У суштини, и једна и друга група стала је на гледишту хрватског државног права, али су се међусобно спориле не ради тих, колико ради других питања. Мандићева група налазила је, и то с пуно разлога, да су Штадлерови методи рада били од велике штете за хрватску ствар и да су одбили доста људи, чије би симпатије иначе биле вероватно на њиховој страни. Штадлерове следбенике сачињавали су претежно странци, а заједничари су били махом домаћи људи. Несумњив успех Штадлерове акције био је тај да се велик део странаца католика већ у другој генерацији, а у трећој сигурно, сљубио с Хрватима и потпуно похрватио.

А странаца је у Босни и Херцеговини било много. Од чиновника и државних службеника било је до 1907. године свега 32.22% домаћих; остало су све били „куфераши”. Међу државним службеницима било је 61.56% католика, 29.92% православних и 8.63% муслимана. Разумљиво је стога, што успех Штадлеров није био мали. Али у земљи се против тих странаца јавио врло снажан покрет. Једно, што су узимали хлеб нашим људима; а друго, што су им дата сва политичка права, па су у нашој рођеној земљи радили против нас.

На изборима за сабор однеле су српска и муслиманска организација све мандате; ниједан од противничких кандидата није могао да прође. Срби су добили, по унапред одређеном кључу, 31, а муслимани 24 мандата. Хрватска заједница добила је 12, а Удруга само 4. Православна и муслиманска опозиција имале би 55 мандата од 72 колико је уопште било бираних посланика.

Али је већ крајем 1910. године заједничка сарадња између православних и муслимана почела слабити, и то првенствено због аграрног питања. Срби су тражили да се оно реши обавезним откупом, док су муслимани пристајали само на факултативни. На том питању дошло је, међутим, до писменог споразума између Срба и Хрвата заједничара, јер су и једни и други хтели да помогну својим кметовима. Кад је закон о откупу кметова дошао на решавање, Хрвати су напустили Србе и гласали са муслиманима, желећи да их придобију за своју идеологију. Иако је за факултативни откуп гласало и 11 српских посланика, разлаз између православних и муслимана био је после тога непоправив.

Брзо потом, 1911. године, створен је политички споразум између муслимана и Хрвата. Обоје су отад сачињавали владину већину. Од муслимана издвојило се пет посланика на челу са Дервиш-бегом Миралемом и д-ром Муратом Сарићем, који су и даље радили са Србима. Од изабраних посланика Срби и одвојени муслимани имали су 36 мандата, а муслиманска већина и Хрвати 35. Осталу већину добили су помоћу вирилиста, којих је у Сабору имало бити 20 са само петорицом Срба. Муслимански дисиденти покренули су свој лист Нови мусават, који је још раније са Самоуправом Османа Ђикића добио ревног помагача. Муслиманска већина имала је свој орган Земан.

У исто време настале су оштре борбе и међу самим Србима. Прва се издвојила из Српске народне организације група П. Кочића, нешто из личних, а нешто из начелних разлога. Она није пристајала ни на какав компромис у аграрном питању и настављала је борбу у том правцу без обзира. После су се разишле и групе око Народа и Српске Ријечи.Народовци су налазили да група око Ријечи показује и сувише склоности за опортунистичку политику и нападали је непоштедно. Група око Ријечи је доиста покушавала да нађе средину између крајње опозиције и „гувернаменталне” тактике, али није имала довољно храбрости да се у одлучним питањима јасно определи било на једну било на другу страну.

Кад је почетком 1912. године место барона Буријана дошао за заједничког министра финансија др. Л. Билински, угледни пољски парламентарац, први Словен на том положају од окупације Босне, његова је надлежност била нешто смањена према оној ранијих министара. Али је зато проширена компетенција новог поглавара земље. То је био Оскар Потјорек, ранији помоћник шефа Генералштаба, војник са веома великом репутацијом, човек поверења престолонаследника Франца Фердинанда. С његовим доласком добиле су нарочита маха нове комбинације о решавању југословенског питања.

Франц Фердинанд је означаван као непријатељ Мађара. За њ се мање-више отворено говорило како мисли сузбити њихову премоћ у Монархији и како у њима уопште гледа сметњу за многе циљеве једне веће хабзбуршке политике. У њиховим захтевима да добију самосталну државну банку и своју војску он је гледао старе превратничке традиције и сузбијао их је где је год и колико је год могао. За њ се говорило да има у плану преуређење Дунавске Монархије на триалистичкој основи. Уз Аустрију и Мађарску створила би се као треће тело југословенска држава. Та југословенска држава имала би да обухвати Словенију, Истру, Хрватску, Далмацију, Славонију, Босну и Херцеговину. Ма да се те комбинације не би могле остварити без тешких криза и можда грађанског рата, који би имао да баци на колена Мађаре; ма да те комбинације демантују и добро упућени биографи Франца Фердинанда, у њих се код нас, ипак, много веровало, Потјорек је оглашен као човек који има у Босни и Херцеговини да припреми решење у том правцу.

Потјорек је, доиста, био искрен пријатељ муслиманско-хрватске сарадње. Нарочито је показивао пажњу према муслиманима. Шерифа Арнаутовића призивао је сваки час као главног њиховог вођу тога времена. Међутим, министар Билински имао је и својих комбинација. Он је видео да рад у босанском сабору не може да одмиче због јаке српске опозиције, а чинило му се и иначе незгодно да цео српски елеменат буде јавни противник Аустро-Угарске и њене управе. Стога се трудио на све начине да бар један део Срба привуче у владину већину. Преговори са групом око Српске Ријечи показивали су да постоје изгледи за то, и то без нарочито тешких услова. Министар је стварање те већине желео поред тих начелних разлога, још и стога, да се обезбеди изгласавање зајма од 260 милиона за градњу железница, које су имале да послуже првенствено интересима саме Монархије, економским и војничким. Сем српске опозиције на том питању јавила се и прва искрена опозиција Хрвата. Хрватска група, која се одвојила од већине, била је мала, имала је свега три члана (др. Л. Чабрајлић, В. Јелавић и Ђ. Џамоња), али се знатно осетила у политичком животу Босне. Она је, природно, желела и ближи додир са Србима.

Сасвим нов дух настао је у земљи од балканских ратова 1912. године. Успеси српске војске силно су деловали на цео српски свет. Дигао се дух, ојачала вера. Млади људи одлазе у добровољце, старији обилато прилажу за Црвени Крст Србије и Црне Горе. Сви осећају да је српско питање добило нове изгледе и нов замах. Срби, чланови сабора, сви, сем сарајевског митрополита Е. Летице, дали су једну изјаву, којом оштро осуђују став аустро-угарске дипломатије према Србији. „Држање аустро-угарске монархије”, говорило се ту, „која за антикултурне Арнауте тражи аутономна права иако их Јужним Словенима у својој држави оспорава, која својим понашањем куша да забрани Србији да ужива плодове својих сјајних побједа, изазивље највеће огорчење у свим слојевима српског народа у Босни и Херцеговини.” Та је изјава пала у владине кругове просто као бомба и они нису могли да сакрију своје изненађење и огорчење. И стога када је избила скадарска криза, у пролеће 1913. године, објављено је опсадно стање и изнимне мере уперене само против Срба. Рад свих српских друштава би обустављен, а нека друштва (соколи у првом реду) потпуно распуштена. Нису била поштеђена чак ни добротворна женска удружења.

Кад су престале те изузетне мере, положај Срба посланика око Српске Ријечи постао је врло тежак. Влади су се били замерили због тога, што су и они суделовали при доношењу оне напред поменуте изјаве, а радикалној српској опозицији били су криви што су и даље, после изнимних мера, преговарали с владом о учешћу у већини. Писање штампе на обе стране било је веома оштро, лични прекори врло тешки. У један мах, због њих, М. Сршкић је био позвао Васиља Грђића на двобој и једва су пријатељи успели да како-тако смире ствар. Осећајући и сами да су дошли на незгодан терен, а немајући храбрости да се одлуче било на једну било на другу страну, ти посланици у септембру 1913. положише своје мандате. Било их је свега 12. Главни њихов вођа био је М. Сршкић, а групи су припадале и старе вође Г. Јефтановић и В. Шола. Само, како Јефтановић није био бирани посланик него вирилиста, он је од њих једини задржао свој мандат.

Влада је потом ушла у преговоре са Данилом Димовићем, сарајевским адвокатом, рођеним Славонцем (потицао је из Сл. Брода), да он образује нову српску странку која би ушла у састав владине већине. Као цену те сарадње министар Билински му је, противно мишљењу генерала Потјорека, обећао радикалније решење аграрног питања. Димовић је пристао и кандидовао се са неколико својих пријатеља и са неколико присталица раније групе Српске Ријечи. Народова група поставила је против њега као носиоца своје листе популарног песника Алексу Шантића. У првој курији, где су гласали чиновници, јевреји и протестанти са малим делом независне српске интелигенције, победила је, наравно, владина листа; у градској курији победу је, међутим, однела опозиција Кочићеве групе. Сам Кочић није више могао непосредно деловати у народу, јер је већ био опхрван својом опаком болешћу.

На муслимане је тешко деловао ненадни слом Турске Царевине. Тек тада се могло јасно видети колико су они осећали за њу. Орган њихове већине Земан писао је о балканским државама са толико беса и жучности, као да је излазио усред Анадола. Неколико младих људи из њихове средине, који су отишли у српску војску као четници и добровољци, претстављали су, истина, нови дух, али су потпуно одударали од већине. Ова је сматрала да је за турске поразе у главном крива Србија и нису могли лако да се помире с новом ситуацијом. С тога је између ње и српске опозиције била у тај мах немогућа свака приснија сарадња. Они су се чак одупирали и владиној српској групи, али овој више због обећања која је била добила од министра Билинског.

Сасвим нов полет уносила је у цело друштво борбена омладина. На њу је веома неповољно утицао расцеп међу старијим политичарима, код којих често пута нису могле да се сакрију личне ноте страсти, пакости и амбиције. Она није била задовољна ни њиховим радом. Уставни живот није донео земљи никаква видна напретка. Напротив. Тапкало се у месту и живело од ситних кусура. „Идеал није еспап који се купује, него душевна снага живота” писао је љутито Р. Радуловић, један од понајбољих наших идеолога. Од Чеха много проповедани ситни рад у народу није их исто тако задовољавао. Од ситног рада добију се и ситни резултати, говорили су они, и тражили нешто веће и светлије. Огорчени на цео режим млади људи су хтели више борбе, и то праве борбе, а не тактичког маневрисања. Њих су тргли револверски метци Богдана Жерајића, које је испалио 15. јуна 1910. на поглавара земље, на дан отварања босанског сабора, као глас омладине, која није хтела да се мири са новим режимом. Вођа те нове генерације, даровити и бунтовни Владимир Гаћиновић, тражио је акције, борбе, сагоревања за идеју. Он је знао добро душу својих младих другова и отварао пред њима светле видике. „У тим малим и јадним ћути велико срце, спава велика воља и тече нова идеја, још слепа, несвесна, али огромна… Они ће бити нова Српска Плејада, крила наших снова, велико стихијско буђење српске савести, профети наших свих обнова, личних, социјалних и политичких, они ће поравнати урвине које смо ми направили, започети ново време, дићи нове споменике”.

Та омладина прелазила је преко многих предубеђења старијих и постављала нове идеале. На њено формирање највише је деловао Јован Скерлић, као књижевни критичар, као социални борац и као идеолог српскохрватског јединства и југословенске заједнице. У редове тих омладинаца, који су образовали своја тајна удружења са именом „Народно уједињење”, улазили су и православни, и муслимани и католици. Место борбе за Велику Србију или Велику Хрватску треба радити да се створи Југославија, у којој ће се наћи и Велика Србија и Велика Хрватска. Она ће обухватити све и помирити све противности. Млади људи прихватили су ту идеју са одушевљењем и почели је ширити у својим редовима са апсолутном ревношћу. Никад и нигде код нас, чини ми се, није било паметнијег, и срдачнијег, и несебичнијег залагања за једну велику идеју, као што је било код тих младих људи.

У њиховим редовима сазрела је и одлука да се решавање југословенског питања поспеши енергичним и видним бунтом против режима у југословенским покрајинама. Млади и плаховити они нису могли да процене све последице својих поступака. Тако је дошло и до одлуке да се аустриски престолонаследник Франц Фердинанд дочека у Сарајеву са бомбама и револверима. У завери против њега учествовали су млади људи од све три вере, а сам атентат, како се зна, извели су на Видовдан 1914. године Недељко Чабриновић, промашивши, и Гаврило Принцип, погодивши циљ.

Владимир Ћоровић, „Политичке прилике у Босни и Херцеговини“ 1939. године, 30-36 стр