О доктору Младену Стојановићу и његовој улози у организовању партизанскиј јединица на Козари, током Другог свјетског рата, зна се доста, скоро све. Са друге стране, о његовој активности у српским и југословенским националним покретима („Народна одбрана“ и „Млада Босна“), у јавности зна се веома мало. Серијом текстова на нашем сајту, покушаћемо да приближимо Младена из његових млађих дана, док је био српски и југословенски националиста. У првом тексту доносимо преписку Младена и његових другова из гимназијских дана.
О распусту 1911. године Младен је писао Тоши (Тошо Илић):
„ Приједор 27. VI 1911.
Здраво!
У четвртак увече стигох у Дубицу, а у петак послије подне кренух у село. Дивота. Нема оне досадне посавске равнице, него све гора. Испит дивно испао. У селу има „Соко“ и „Трезвеност“, читаоница и „Земљорадничка задруга“… Село је једини спас. Предавања спремна. Шири просвјету! Овдје наше газде-ћифте продају „Гајрет“ а „Просвјета“ спава у буџаку. Жалосно. Али, док је нас…
Српско ти поздравље од Младена“
Судећи по писмима, Младен је несебично жртвовао свој школски одмор за рад на просвјећивању народа, јер већ у писму од 15. јула он пише Тоши:
„ Приједор 15. VII 1911. год.
Здраво прика!
Ових дана бијах на путу: Приједор, Сански Мост, Паланка, Крупа, Отока, Бос. Нови. Малена, али лијепа шетња. Особито је лијепо било у Крупи… Радим на предавањима за догодине. Па, кад се састанемо, да покажемо ко су шестошколци. Код мене је главнији приватни него школски рад. Не знам како код тебе.
Здраво
Младен“
Те 1911. године, када ради „на предавањима за догодине“, било му је једва петнаест година. Још тада је прокрстарио, у улози ђака просвјетитеља, добар дио Босанске крајине. Тошо и Младен су међу најактивнијим средњошколцима младобосанцима. Активни су као предавачи, запажени у укупној активности ђачке организације познати и популарни међу својим школским друговима у Тузли. Али њихове везе са пријатељима и истомишљеницима су знатно шире. Они се дописују са средњошколцима у Сарајеву, Мостару, са појединим учитељима из Босне и Херцеговине.
Крсто Марић, помоћник управника „Просвјетиног“ ђачког дома у Мостару, шаље Тоши и Младену једно писмо, пуно похвала и признања, особито за њихов рад у народу. Писмо завршава овако: „Примите српски пријатељски поздрав од Крстислава“.
Младен је као младић, према сјећању већине његових школских другова, био њежна, пјесничка природа. Он страсно чита поезију , воли сам да лута улицама, дружи се са пјесмама и ликовима великих руских класика, шапуће у осами своје стихове.
Међутим, колико се из оскудне документације да закључити (забиљешке и концепти предавања), њега је силно привлачио управо онај на око „ситни“ рад у народу. И у предавачкој дјелатности бјежао је од апстрактних тема. Претежно је заокупљен практичним питањима економског и основног здравственог васпитања народа. Али, у свом занесењаштву и младићкој ватри, наилазећи на отпор и неразумјевање, на филистарско око и подсмијехе чаршије, доживљавао је разочарења. Тада би се затварао у кућу и у себе и читао, читао, читао…
То се да наслутити и из писма Младеновог брата Сретена Тоши Илића:
„…Шта радиш, читаш ли? Хоћеш ли моћи оно савладати? Младен те пита зашто њему ниси послао каквих књига и он чита…. Спремај се за борбу дугу и крваву. Само напред!… Пиши ми не шали се!
Српско ти поздравље од
Сретена“
ИЗВОР: Rade Bašić, Doktor Mladen, III izdanje, Prijedor, 1987.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.