Дубичка тврђава (castri de Dobicha), са слободним грађанима (iobagiones) који су у замјену за обављање војне службе добили пореске и земљишне олакшице, помиње се први пут 1258. у повељи угарског краља Беле IV. Витешки ред темплара, који је у замјену за Сењ 1269. добио управу над Дубичком жупом, подигао је самостан уз њу. Након укидања реда 1312. године, сви посједи у Угарској припали су витешком реду јовановци. Не постоје извори на основу којих бисмо могли реконструисати изглед средњовјековне дубичке тврђаве, али се може претпоставити да је била угледна и велика, будући да је била сједиште жупе, архиђаконата и јовановачког реда у Угарској и Славонији.
Током XV вијека Дубица је у више наврата била на удару турских пљачкашких чета (1415, 1465), а у првој половини XVI вијека војници Хусрев-бега су без већег отпора освојили тврђаву и њено подграђе (1538). Турска власт је у дубичку тврђаву смјестила сједиште капетаније. Први конкретан податак о изгледу дубичке тврђаве налазимо у опису из 30-их година XVII вијека, гдје стоји да је Дубица град мале важност, да у тврђави има више од десет, а ван ње око четрдесет кућа, са 200 војника, неколико ага и једним капетаном. Турски путописац Евлија Челебија, записао је 1660. године да је тврђава „саграђена од тврдог материјала, али је малена. Има градског заповједника (диздара), око сто педесет војника и складиште муниције… У тврђави се налази сто десет даском покривених кућица и Сулејман-ханова џамија, а поред ње опкоп и висећи мост“. Челебија је познат по спорним описима појединих градова, стога је тврдња о сто десет кућа у тврђави свакако претјерана.
Побједа ратоборне струје у Цариграду, на челу са султаном Мехмедом IV и великим везиром Кара-Мустафом, означила је почетак новог рата између Аустрије и Турске (1683–1699). Послије неуспјелог похода на Беч 1683, ратне операције пренесене су на територију Босанског пашалука. Хрватски бан Никола Ердеди напао је дубичку тврђаву 1685. и спалио њену околину, затим се због мањка топова повукао на лијеву обалу Уне. Овај поход забиљежен је на двјема готово идентичним ведутама, за које није утврђено да ли су настале истовремено, током опсједања тврђаве, или се ради о оригиналу и копији. Једна се приписује познатом италијанском картографу и граферу Ђакому Кантелију (Giacomo Cantelli), друга је дјело непознатог њемачког аутора. Дубица је на ведутама приказана као пространо насеље на десној обали ријеке Уне, у којем се налазила омалена тврђава троугластог облика, окружена каналима. Двије од три куле на тврђави налазиле су се на самој обали ријеке, а на источној страни постојао је висећи мост. Већина кућа у насељу била је изграђена од дрвета, у облику чардака, а источно од тврђаве налазио се трг окружен кућама имућнијих становника. У насељу су постојале четири џамије, а на периферији се налазила црква са гробљем.
Принц Лудвиг Баденски заузео је Костајницу августа 1688, а затим се запутио према Дубици. Малобројна турска посада одлучила је да спали дубичку тврђаву и да се повуче у унутрашњост. За разлику од других капетанија, које су биле потчињене хрватском бану, Дубичка капетанија је током аустријске управе била потчињена Загребачком каптолу. Од 1689. заповједништво над Дубицом и њеном околином било је повјерено канонику Николи Шкрилцу. Загребачки каптол уложио је значајна средства у обнову тврђаве, али је Карловачким миром (1699) Дубица враћена у посјед Турске. Према тлоцрту Кристофа Вејгела (Christoph Weigel), дубичка тврђава је 1700. имала четвртаст облик. Сјевероисточна кула са пушкарницом, на обали Уне, била је четвртастог облика, југоисточна и југозападна биле су знатно мање и округлог облика, док су се на сјеверозападу налазиле само зидине. Ако упоредимо Кантелијев и Вејгелов приказ тврђаве, можемо примијетити да је тврђава претрпјела знатне измјене током аустријске управе.
Током аустро-турског рата (1716–1718) бански намјесник Иван Драшковић, са невеликом војском, заузео је дубичку тврђаву 1716. године. Турска посада напустила је тврђаву непосредно пред аустријски напад, а Драшковићеве трупе су је спалиле до темеља. Том приликом Драшковић је констатовао да су старе зидине и дрвене палисаде биле учвршћене земљаним насипом, те да су могле да издрже само ударе мањих топовских кугли. Као и током Бечког рата, Дубичка капетанија је припала Загребачком каптолу. На плану дубичке тврђаве из 1730, који се налази у бечком Ратном архиву, види се да је тврђава незнатно проширена, али да је задржала исти облик који је имала 1700. године. Послије рата 1737–1739. поново је припала Турској. Аустрија је одуговлачила предају града све до 1741. године. Како се испоставило да је дубичка тврђава стратешки важно утврђење у аустро-турским ратовима, турска власт уложила је значајна средства за њену обнову. У другој половини XVIII вијека тврђава је ојачана и проширена, по свему судећи по угледу на равничарске тврђаве у западној Европи – тзв. „Вобанов систем“.
По доласку на власт, нови аустријски цар Јосиф II (1780–1790) наредио је да отпочну опсежне припреме за рат против Турске. У склопу тих припрема било је испитивање путева, ријека, тврђава и расположења хришћанског становништва са подручја гдје је требало да се одвијају будуће операције. У Босну је 1785. послан мајор Божић, који је описао дубичку тврђаву и њено подграђе. Према овом опису, подграђе је било наслоњено на оронулу тврђаву издуженог правоугаоног облика, са зидовима високим 12–14, а дебелим три стопе. На јужној и сјеверној страни били су веома дотрајали. Око тврђаве налазио се канал.
Цар Јосиф II 9. фебруара 1788. објавио је рат Турској и позвао Србе у Босни на устанак, обећавши им заштиту и повластице које уживају њихови сународници у Аустрији. Већ сљедећег дана, пуковник Иво Кнежевић, са два батаљона Срба граничара, напао је дубичку тврђаву. Напад је био неуспјешан, те се пуковник Кнежевић, који је и сам био рањен у бици, уз велике губитке повукао на лијеву обалу Уне. Пораз је опјеван у српској народној пјесми „Погибија српска под Дубицом“. Рат на Дубичком пољу наставио се до 26. августа 1788, када је аустријски генерал Лаудон (Ernst Gideon von Laudon) заузео дубичку тврђаву. Због обостраних великих губитака под дубичком тврђавом, рат је остао упамћен као „дубички рат“. Током и послије рата настало је неколико цртежа, ведута и тлоцрта тврђаве, на којима је приказана у облику полузвијезде, са омаленим дворцем, џамијом и неколико кућа у самој тврђави. Аустрија је 1796. тврђаву вратила Турској.
У дубичкој тврђави је, као и свим оновременим тврђавама, постојало оружје, оруђе и складиште хране. Према попису из 1833, ту се налазио један топ од 12 педаља и пет топова од седам педаља, а у складишту је био 41 сандук барута, 307 товара кукуруза, 109 товара проје и 890 товара јечма.
Посљедњи опис дубичке тврђаве, пред само рушење, оставио је њемачки путописац Франц Маурер, који је 1868. пропутовао Босном и Херцеговином. У путопису који је објавио двије године касније Маурер је записао: „Дубичка трговачка мала има уске, праве сокачиће, а дућани су дашчаре, и у њима се не станује; за њом долази турска мала, која се надугачко растеже и станови су усред пространих авлија и башта; источно од града су хришћанске куће. Градски бедеми су стари, али прилично сачувани и високи су на десет стопа, у основи чине они четвороугао; јендек око града није дубок. У граду су двије џамије, конак бега и мудира; у њих хришћанин не смије ући“.
Тврђаве које су биле смјештене на десним обалама ријекâ Уне и Саве изгубиле су значај након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878), тако да су убрзо углавном срушене, а зидине дубичке тврђаве послужиле су за насипање пута уз обалу Уне.
На мјесту некадашње тврђаве данас се налазе зелена пијаца и хотел „Zepter“, а преко пута – у Парку народних хероја – топ из којег је, према предању, Хасан-ага Пезић посљедњи пут опалио 1876, приликом доласка Абдул Хамида II на власт. Како је топ био препуњен барутом, искочио је из лежишта, а од силине пуцња на околним кућама попуцали су прозори. Аустроугари су приликом рушења тврђаве топ поставили у оближњи парк, гдје се, након малих измјена локације, налази и данас као посљедњи свједок бурне историје дубичке тврђаве.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.