Душан Марић: НЕЗАБОРАВНИК ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ – Рано истргнути божури

НЕЗАБОРАВНИК ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Рано истргнути божури

Пише: Душан Марић

Они су оставили своје мајке, супруге, децу; своје њиве, свој завичај… и отишли да бране Отаџбину. Нису се вратили. Њихов породици остао је бол, нама обавеза да их се сећамо с поштовањем и захвалношћу. Ово је подсећање на борце из Велике Плане или борце чије породице сад живе у Великој Плани, а који су остали на фронтовима на којима се јунаштвом и животом бранила слобода српског народа.

ЗОРАН РАНЂЕЛОВИЋ (22) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Био је припадник полицијске јединице из Смедерева, Плане и Смедеревске Паланке која је ишла да брани КиМ. Прво од шиптарских терориста, а касније и од терориста из НАТО пакта. Последњи пут на КиМ је отишао 25.3.1999. године а 1.априла у селу Трстеник код Глоговца, у току пресељавања из једне у другу базу, камион у којем се Зоран налазио нагазио је на импровизовану мину закопану испод пута. Јака детонација и гелери убили су Зорана и још шесторицу његових другова.

СЛОБОДАН ЈЕЛИЋ (21) ИЗ МИЛОШЕВЦА

Припадници муслиманске ТО, специјалне полиције, зелених беретки и тзв. Патриотске лиге су 2.маја 1992.године напали више војних објеката у Сарајеву, међу којима и Дом војске. Пет дана раније између Алије Изетбеговића и Бранка Костића, председника Председништва СФРЈ, постигнут је договор о мирној евакуацији ЈНА из БиХ, па је овај напад јединице ЈНА затекао неспремне. Кад је обавештен о нападу на Дом војске, генерал Милутин Кукањац, командант Друге војне области ЈНА, упутио је из Команде на Бистрику пуковника Милана Шупута, са два оклопна возила, три „пуха“ и око 40 војних полицајаца, да одблокира опкољене војнике. Прво оклопно возило возио је Слободан Јелић. Слободан је два месеца раније одслужио годину дана војске, колико је било прописано законом, али због ратног стања Председништво СФРЈ и команда ЈНА донели су одлуку да се војницима боравак у ЈНА продужи за још три месеца. Тог дана Слободан се телефоном чуо са својима у Милошевцу. Недуго после разговора кренуо је на свој први ратни задатак. И последњи. Муслимани су војну колону дочекали заседном ватром. Транспортер који је Слободан возио погођен је гранатом из ручног бацача, која је Слободана и двојицу војника усмртила а преосталу двојицу ранила. Дан касније муслимани су у Добровољачкој улици напали војску која је напуштала Сарајево. У та два дана убијена су 42 војника и официра, 73 су рањена а њих 200 је заробљено.

НЕБОЈША ПАВЛОВИЋ (21) ИЗ РАДОВАЊА

У септембру 1990. отишао је на одслужење војног рока, у јесен 1991. године, као добровољац код Аркана, учествовао је у борбама за ослобођење Вуковара, а у августу 1992. године, као добровољац СРС, отишао је на ратиште у Подриње. 24.09.1992. године муслимани су напали српско село Подравање код Милића и убили више од шездесет мештана и територијалаца, међу њима и Небојшу. Већину жртава нападачи су прво заробили а затим масакрирали. Највећи број убијен је ножем и секиром. Скоро свима поломљена је кичма, руке и ноге, одсечени прсти или целе шаке. Великом броју несрећника било је извађено једно или оба ока. Многима је глава била одвојена од тела. Једни мушкарци су осунећени, а други потпуно кастрирани. Више лешева је запаљено, а двојица мушкараца су набијена на колац и испечена на ражњу. Небојшини посмртни остаци никада нису пронађени. Преживели мештани су његовом оцу Љубомиру рекли да је, заједно са још шест несрећника, изгорео у запаљеној згради у коју су га муслимани убацили.

МИЛАН ЗЕЦ ИЗ КУКУРУЗАРА КОД КОСТАЈНИЦЕ

Био је заменик командира специјалне јединице српске полиције која је под командом Милана Мартића, уз помоћ ЈНА, бранила српски народ у Републици Српској Крајини. Погинуо је на Велики петак 24.4.1992. године, у селу Комоговина код Костајнице, заједно са својим командантом Стевом Боројевићем.

ВЕСА НОВАКОВИЋ (26) ИЗ СТАРОГ СЕЛА

Падобранац и официр у 63. падобранској бригади, једној од две најелитније јединице ЈНА. Учествовао у рату у Словенији, а када је почео рат у Хрватској и БиХ, у ризичним операцијама извлачења технике са аеродрома Плесо у Загребу, Удбина код Коренице и Жељава код Бихаћа. У лето 1991. године преживео скок са падобраном који се није отворио. Док је летео у смрт, падобраном га је у лету стигао и спасао командант 63. падобранске Саша Ђорђевић. Погинуо је 8.4.1992. године у ваздухопловној бази Земуник код Задра. Док је заједно са Милованом Цигановићем из Срба и Александром Стојановићем из Крагујевца био у редовној контроли минског поља око касарне, Цигановић је нагазио на мину. Новаковић и Цигановић су погинули, а Стојановић рањен. Годину дана касније у хеликоптерској несрећи погинуо је и његов командант Ђорђевић.

ИГОР ПАВЛОВИЋ (20) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Погинуо је као припадник 52. батаљона војне полиције Војске Југославије, 31. 5. 1999. године. Он и још шесторица војника добили су задатак да обиђу ракетни систем, на неколико километара удаљеном положају. На путу од Коморане код Приштине, према селу Орлате, точак “пинцгауера“ у којем су се возили нагазио је на противтенковску мину. Игор и још петорица војника издахнули су на месту несреће, а седми је издахнуо 3 дана касније на ВМА у Београду.

СВЕТОМИР ВИДИЋ (21) ИЗ СТАРОГ СЕЛА

Служио је морнарицу у Пули и Сплиту. Погинуо је 25. 9. 1991. године, када је баркаса у којој је из ратне луке Лора, заједно са још четворицом другова кренуо да изврши задатак, наишла на минско поље које су те ноћи у водама испред луке поставили припадници Туђманове паравојске. Експлозија је разнела свих пет чланова посаде.

БОРИСЛАВ РИБАЋ (30) ИЗ ДРСНИКА КОД КЛИНЕ

Био је полицајац. Борислав је 8.8.1998. из Приштине, где је био у служби, пошао у Дрсник, да посети породицу. Заједно са њим кренуо је и његов пашеног Зоран Бојанић из клинског села Лозница. Три километра пре Дрсника, на Ровинама, возило је слетело с пута и обојица су погинула. 31.1.1993. године у шиптарској заседи у селу Истинић код Дечана тешко је рањен Борин млађи брат Миливој.

СРЕЋКО АНТОНИЈЕВИЋ (19) ИЗ ВЕЛИКОГ ОРАШЈА

Погинуо је на одслужењу војног рока, на које је отишао само пет дана након што је завршио Техничку школу у Плани. Ни диплому није стигао да подигне. Прва вест у српским медијима 18.10.1991. била је да је на другом пленарном заседању Међународне конференције о Југославији у Хагу председник Србије Милошевић одбио предлог Декларације којом је предвиђено да југословенске републике постану независне, међународно признате државе. Друга вест је била да су у борбама око Глине погинула три припадника ЈНА: Братислав Станковић, Срећко Антонијевић и Миле Вујасиновић, те двојица резервиста из Глине.

БРАНКО ЂУРИЧИЋ (29) ИЗ ГРАБАНИЦЕ КОД КЛИНЕ

Радио је као полицајац у Клини. Ђуричићи су 1.8.1998. године, заједно са својим пријатељима, прославили женидбу сина Ранка. Сутрадан, 2.августа њиховог другог сина Бранка грешком је убио саборац, у рову неколико десетина метара од породичне куће.

ЗОРАН РАНИТОВИЋ (25) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Радио је у Кланици у Великој Плани. У јесен 1991. године месец дана је био на вуковарском ратишту. У пролеће 1992.године, кад су Хрвати и муслимани, нападом на Купрешку висораван, ратни пожар из Хрватске пренели у БиХ, Зоран се као добровољац СРС пријавио у Кнински корпус, којим је командовао Ратко Младић. Након ослобађања Купреса, 8. априла, ЈНА је одлучила да заузме и Ливно. У напад се кренуло 23.априла из правца Босанског Грахова. У првом удару пробијене су све линије хрватске одбране, међутим након што су хрватски војници успели да униште неколико тенкова, у редовима ЈНА долази до расула и повлачења. Међу погинулим војницима био је и Зоран Ранитовић.

РАДЕ ШКОРИЋ (43) ИЗ ДОЊИХ БИЉАНА КОД БЕНКОВЦА

Радио је у Пољопривредном комбинату Задар. Погинуо је 11.9.1993.године. По ко зна који пут, грубо кршећи примирје и Венсов план, Хрвати су и тог дана гранатирали положаје Српске војске Крајине у Шкабрњи код Бенковца. Једна граната пала је испред рова у којем се Раде налазио и убила га. Сахрањен је сутрадан, на свој рођендан.

МИОМИР РАКИЋ (26), ЗВАНИ МАЈОР, ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Погинуо је 1.11.1991. године као припадник батаљона из Велике Плане у Церићу, надомак Винковаца. Плањански батаљон је у Церићу држао положај према Нуштру, који се налазио под контролом Хрватске војске. А преко Винковаца и Нуштра Хрвати су појачањима, муницијом и храном снабдевали своју војску у опкољеном Вуковару. Био је 1.новембар и католички празник Сви свети, па је на предлог хрватске стране за тај дан било договорено примирје. Међутим Хрвати су примирје прекршили и по положајима ЈНА у Церићу отворили артиљеријску ватру. Једна граната ранила је четворицу Миомирових сабораца. Док је из подрума куће у који се склонио од гранатирања журио да помогне четворици рањених другова,испред куће је пала нова граната. Један гелер је Момира погодио у главу. Смрт је била тренутна.

ЈОВИЦА ПАВЛОВИЋ (37) ИЗ РАДОВАЊА

Погинуо је 1. 2. 1993. године. Породица не зна где и како.По једној варијанти, то се догодило на бихаћком ратишту. По другој страдао је у некавом међусрпском обрачуну у Бањалуци.

НЕБОЈША ЂУРИЧИЋ (22) ИЗ ГРАБАНИЦЕ КОД КЛИНЕ

Радио је као полицајац у Косову Пољу. Заједно са колегом Вељком Марковићем и једним цивилом кренуо је 9.2.1999. аутомобилом према Вучитрну. У атару села Недаковац зауставили су их шиптарски терористи. Након премлаћивања, Небојша је убачен у гепек једног, а Вељко и цивил у гепек другог аутомобила. Док су се аутомобили кретали према планини Чичавици, цивил је успео да отвори гепек и побегне, док се двојици полицајаца од тада губи сваки траг.

ЖИВОМИР ЈЕЛИЋ (32) ИЗ КРЊЕВА

Радио је на одржавању „Напредковог“ млина у Савановцу код Велике Плане. У саставу плањанског батаљона, 17.10.1991. отишао је на ратиште у Источну Славонију. Погинуо је 14.новембра, на своју крсну славу Свети Врачи Козма и Дамјан, у Церићу. Док је у кући у којој су били смештени спремао ручак испред куће је пала граната чији гелери су пробили врата и убили Живомира, Ђорђија Мићовића и једног војника из Младеновца.