Баљци, српско село од којег су остале само зидине
Низ Купрешко поље, магистралним путем Сарајево-Сплит, прати ме слаба јесења киша. Да не бих био сам, јер самоћа није добар сапутник, посебно кад се иде у непознате крајеве, испод Горњег Малована заустављам ауто и зовем Лазу Вавана да ми прави друштво. Каже, не може, иде на славу. У Доњем Маловану на све стране трагови рата. Још много кућа није поправљено. Мештани поред пута, на импровизованим тезгама, продају сир и кајмак.
Са сетом размишљам шта је остало од некада угледних домаћина. Али времена се мењају, ово је зао вакат криминалаца и тајкуна, а ови људи боре се да преживе. Тек пре неколико месеци у селу је рођено прво дете након 1992.године.
На Малован, Тушницу и Јаворни врх спустила се магла. Ако је буде и у Баљцима, нема ништа од фотографисања.Пролазим преко превоја Стржањ и кроз Шујицу, па настављам пут према Томиславграду. Негде на седмом-осмом километру скретање лево. Никад нисам био у Баљцима, али претпостављам да би село требало да је лево у брдима, према Јаворном врху.
Пут каменит, али бољи него што сам очекивао. После десетак минута споре вожње, у првој брзини, стижем на почетак лепе, два километра дуге и километар широке, заравни. Лево, неколико стотина метара ниже, простиру се Шујичко поље и пут за Томиславград и Мостар, којим сам дошао. На крају заравни примећујем велико стадо оваца а кроз маглу се назиру и остаци кућа.
Зидине кућа као сиви споменици некадашњег живота. Дугог трајања човекових дела и његове брзе пролазности. Заустављам ауто на почетку села, на раскрсници путева који се одвајају до две групе кућа. Прва у једној стрмој али равној ували, друга на равнијем, али камовитијем терену.
Овце престале да пасу, гледају зачуђено, а пси чувари трче према мени. Има их троје, четворо… Не лају. Има ли кога код оваца? Ако нема, а не решим се паса, не могу из аута. Сетим се да имам кесу са некаквим „сланишима“, коју сам понео кад сам кренуо из Велике Плане и са њом излазим напоље. Јављам им се и бацам „дарове“. Себи крај ногу, да се што пре спријатељимо. Радосно скачу око мене и халапљиво гутају скромне мрвице с којима их подмићујем.
После десетак минута прилази ми човек, заогрнут јакном. Насмејан. Препознајем оног ког сам и очекивао. Михајло Велемир, предратни накупац и трговац стоком. Још година, па ће седамдесета. У рату, мој војник на Мрачају. Заједно са Вуковљанима, Равњанима, Шиповљанима, Мрачајанима и Србима протераним из Бугојна, на Рдељу и Црном врху смо одбијали муслиманске нападе из правца Бугојна и Горњег Вакуфа.
Изненађен је и обрадован што ме види.
-Је си ли то ти команданте? Откуд овде? Да неће поново какав рат, далеко било, чим се ти овда врзмаш?
-Неће Михајло, дошао сам да те посетим, да видим Баљке и напишем нешто о селу.
– Е нек се и нас неко сетио.
– Има ли вукова?
-Нема. Имам много ових паса, па не смеју.
-А имаш ли проблема са оним другим вуковима, Хрватима?
-Немам. Гледају ме боље него што би ја сам себе. Било је шта је било, учинили су нам зло, али сада не треба душу губити, већ рећи како јесте.
-Сам си?
-Нисам. Имам чобанина из Стројица. Душан Ракита. Сирома човек. Има троје деце, једна кћер му студира у Бањалуци. И ето није нигде могао наћи посао, па дошао код мене.
Питам га да ми каже нешто о селу.
-Ово испрва, у ували, су куће нас Велемира. Са нама су у овом чопору били и Хрвати Марковићи, Крстановићи и Крижанци.
-Занимљива презимена.
-Чуо сам да су Крстановићи и Крижанци од једних. Били сви Крстановићи, а онда једни примили католичку веру. И крст преименовали у криж. Било им лако. После и остали Крстановићи прешли.
Неколико стотина метара даље зидине још тридесетак кућа.
-Тамо су живели Цвијетићи, Мишковићи и Ћевапи.
Прва зграда на коју наилазимо је некадашња основна школа. До четири разреда. Лепа грађевина, зидана од клесаног камена. Тамо где су некада биле школске клупе сада последњи остаци запаљеног крова, шипак и друго растиње. После двадесетак метара зидина куће Љубе Цвијетића. Онда омања ливада, десет са десет метара, која је некада сигурно служила као армен на којем се коњима врло жито, па кућа Алексе Ћевапа.
-Видиш каква је то кућа била, мој јуначе. Зидови од дуплог камена. Као тврђава. Оно тамо је зидина од помоћне зграде, сушаре, а оно озидано у рупи је био бунар. Из бунара израсло велико дрвеће. Од горњег спрата куће остала само једна дизма, на њој неколико комада цријепа. Прошле скоро две и по деценије од пламена који је кућу прогутао, а они пркосе времену.
-Алекса је после одселио у Бугојно. Са три сина. Маринко је погинуо на почетку рата, 1992.године. Знаш оно кад је она наша група из Бугојна, на путу према Доњем Вакуфу, ушла у наше минско поље код Шипиног Моста. Док ми Михајло појашњава породично стабло Ћевапа, од којих две породице живе и у Великој Плани, присећам се да је рат у Баљцима почео пет дана пре агресије регуларне војске самопроглашене Хрватске и ХВО на Купрешку висораван. Двадесет и осмог марта бојовници су дошли у село и наредили Србима да га напусте. Без објашњења. Стоку су запленили, ствари опљачкали.
-Моја мајка Василија, рођена 1913.године, и Ружа Цвијетић, била је од моје мајке старија пет-шест година, одбиле су да напусте село. Убили су их 9.априла, два дана након што је наша војска ослободила Купрес.
Ја фотографишем, а Михајло мало јави овце, а мало прича о личним картама тужних зидина и њихових некадашњих станара.
-Ово је кућа Милана Мишковића. До ње је кућа његовог братанца Вукана Мишковића, Божиног. Живи у Београду. Радио је у амбасади Немачке. Ово је кућа Саве Мишковића. Један син, Миле, живи у Бановцима. Други, Вукан, је у Београду. Он је радио у амбасади САД. Два Вукана у две амбасаде. И то говори колико су људи из овог села били вредни и продорни.
Душан Миће Цвијетић, умро у Аранђеловцу. Тамо му живи син Раде. Душан има и две кћерке, Зору и Љубу. Мишко Мишковић. Почетком априла 1992. умро у збегу у Занаглинској шуми. Од глади и хладноће, а највише од туге. Има сина Живојина. Недиљко Цвијетић. Него Миће Цвијетић. Михајло набраја, показује зидине и брине се да неког не заборавимо.
-Кога заборавимо, наљутиће се. Професор Милан Каран, сад је у Аранђеловцу, правио онај филм о Србима у Дувну, о злочинима над нашим народом. Потанко објаснио све о страдању Срба у Дувну, Рашћанима, Еминовом селу а Баљке ни поменуо није. Срамота брате. Људима криво што нас је заборавио. Е, зато гледај Марићу да ми никог не заборавимо.
-Гдје је кућа Јове Цвијетића – питам.
-Његове су оне тамо преко ливаде. Препричавам Михајлу једну згоду из марта 1992.године када ми је Јован дошао у Благај, међу „свијетлим оружјем“ у мојој соби угледао и митраљез М 53, старог „гароњу“, па навалио да га узме у руке. Митраљез пун, Јово невичан, а ја срећнији него тежи. Кратки рафал је завршио у поду метар од мене. Гелери су ишарали зидове око нас, а ја и Јово остали забезекнути и нетакнути. У тој згради је сад седиште општине српски Купрес. Испред улаза у канцеларију начелника општине још стоји рупа која подсећа на мој и Јовин сусрет.
У село стижу два возила. Једно не видим, друго изађе на северну косу изнад села.
-Идем да видим ко је. Овце су ми тамо, да ми неко не однесе јагње. Враћа се после двадесетак минута.
-Хрвати, одавде. Миро Миоч из Богдашића. Доноси ми храну, све што треба. Душа од човјека. Он и Стипе Баришић из Галечића су ми од велике помоћи.
-А у ниви?
-С њима сам пре рата имао проблема, сад су добри. Ето, нашли успут два мала јагњета што су заостала иза оваца, стрпали их у ауто и дотерали. Магла се диже са врхова око села. У једном тренутку Кичиљ, највише узвишење, обасјало је и сунце. За Кичиљ сам чуо, али га први пут видим. У мају и јуну 1992. начелник штаба Оперативне групе 11 ЈНА, касније командант Седме купрешке бригаде ВРС, пуковник Витомир Грујић често пута је мене и моје извиђаче слао у извиђање у правцу Шујице и Томиславграда. Неколико пута задатак је гласио: изађите на Кичиљ. Међутим, нисмо изашли. У Араповини и на Јаворном врху Хрвати су већ били заузели положај и ископали ровове, па су нас дочекивали ватром.
-Михајло, колико имаш блага?
-Око 400 оваца. Имам 40 коза, 20 крава и двадесеторо коња. Баш ме сад звао син Марко и пита да ли знам где су коњи. Изађу доле на пут, угрожавају саобраћај. Онда ми пишу пријаве. Не дао бог да се догоди какав удес, казне су велике.
-Па, како се сналазиш?
-Лажем да коњи нису били моји. Хрвати знају да лажем, прећуте, али све има крај.
-Долазе ли ти дивљи коњи?
-Нису. Они с с друге стране Шујице, на Боровој глави и Крузима.
-Како иде продаја блага?
-Слабо. Скроз. Кад Хрвати који су ближе граници са Хрватском не могу да продају своје, све сам ти реко. Више продам овако на мало, дође неко да купи јагње-двоје за испећи. Пропаст жива.
-Шта ћеш зимус за сено? Не видим ни један пласт.
-Кад падне снег, благо терам камионима у Бањалуку. У Раковачким барама, где су била складишта ЈНА, дали су ми неке зграде, па тамо презимим. Мој син Марко то организује.
-Где је он?
-У Шарговцу код Бањалуке, тамо смо направили кућу. Кћери се удале. Весна је у Београду, Драгица у Мркоњић Граду. Пси истрчали на косу. Нешто приметили, али не лају.
-Колико их имаш.
-Осам.
-Делује ми да су слаби за вукове.
-Зато их има много. Кад залају, вук иде даље. Неће белај.
Крећемо да сликамо и куће Велимира. Михајло поново набраја. Михајло и његов брат Ненад. Затим Никола и Илија. Драго и Лука. Милан и Војислав. Велимири. Све по два брата.
-Чини ми се да су код вас Велемира боље куће него код Цвијетића, Мишковића и Ћевапа?
-Јесу. Али и они су били изузетно вредни људи. Добро су стајали. Али изби несрећни рат.
-И све изгори.
-Ја. Била остала једна кућа. Крижанића.
-И?
-Изгорела после рата. Кажу да је дошао неко из породице и рекао: „Кад су све изгореле, нек изгори и она“. Била човека срамота, гризла га савест, ко зна… На коси између Велемира и другог дела села гробље.
-Овде смо сахрањивани ми и Ћевапи. Камени крстови ћуте. Пркосе и немо осуђују што су остављени у самоћи. Жалим што нисам понео свеће и тамјан. И обећавам себи и њима да ћу доћи у априлу. Кад гора озелени. Обилазим сваки крст, читам натписе исписане ћирилицом и сваку камену светињу пољубим и помилујем руком. Ко зна кад им је неко њихов последњи пут дошао. Око гробља камени зид, на њему велике наслаге грања.
-Једно јутро, чини ми се да чујем људске гласове у селу. Погледам према гробљу и видим да гране лете из гробља. Попнем се oвамо, кад оно пуно омладине. Довео фратар из Шујице двадесет младића да гробље очисте од дрвећа и корова.
Узимам један камен из дела гробља где су сахрањени Ћевапи.
-Шта ће ти камен?
-Да понесем Златку Ћевапу у Велику Плану. Да осети снагу дедовине.
На задњем узвишењу са којег се види село, још једном излазим из аутомобила. Стране испод Баљака беле се од Михајловог стада. ихајла више не могу да приметим. Вероватно отишао по неко јагње које је заостало иза стада. Лепота и туга. Тешко измерити чега је више. И у мојој души и у Баљцима. На врхове Малована, Тушнице и Вран планине већ пада први сумрак.
Крстим се, улазим у ауто, пуштам крајишке песме и крећем пут Шујице, Доњег Малована, Купреса и Благаја. Свратити у кафане код Борке и Зорице, попити по неку са драгим људима, па онда у мој Ћемалић, под мој Велики Виторог.
Сутра је Аранђеловдан моја крсна слава.
Душан Марић: ПОСЛЕДЊИ ТРАГОВИ СРБА У ТОМИСЛАВГРАДУ У ЗАПАДНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ