Опште је познато да је двоглави орао симбол Немањића и Србије, док је мање позната чињеница да је тај исти орао један од симбола Краљевине Босне. То је симбол обновљене српске државности западно од Дрине. Његова историја у Босни је кратка, али дубоког је и снажног коријена.

У српским земљама присутан је од зачетка хералдике. Као државно знамње у употреби је још од доба кнеза Мирослава и Стефана Немање, чији је грб красио. Налазио се на свим битним државним обиљежјима, од жупанских до царских знамења. Послије слома немањићке Србије задржан је у Моравској Србији, касније деспотовини, у области Црнојевића, те у Босни на двору Котроманића.

Симболика двоглавог орла је мање више јасна; он је симбол моћи и племенитости. Двије главе представљају сједињење духовне и свјетовне власти. Но поред овог свима познатог значења, симболику орла као и већине других хералдичких мотива, можемо наћи у Старом и Новом завјету. Та симболика огледа се у стиховима Старог завјета у Петој књизи Мојсијевој, 32. глави:

„11. Орао измамљује орлиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим.“

Српског двоглавог орла карактеришу раширена крила и отворен кљун, он је у полету и кликће. Главе су увијек приказане изнад крила, за разлику од данашењг приказа за чији је изглед заслужан њемачки барон фон Штрел, који је преварио министара Стојана Новаковића и умјесто немањићког орла стилизовао германског.

Као државно знамење био је присутан и у Босни након Тртковог крунисања за српског краља, Митровдана 1377. године. Он је као праунук краља Драгутина са поносом истицао право на немањићки престо, па је Босна поред друштвених промјена начињених по узору на Србију Немањића и на хералдичком пољу добила нову црту. Тада грб Котроманића добија љиљане симбол Свете Тројице, а Босна поред постојећег знамења узима и двоглавог орла, симбол династије Немањића чији је потомак био Твртко.

Од тада је на државном печату Босне приказан краљ на престолу, а са његове десне, хералдички значајније стране двоглави орао у штиту, док се са лијеве стране налази грб Котроманића допуњен мотивом златних љиљана. Печати са истим мотивима коришћењи су и за вријеме краља Дабише, те краљице Јелене.

Мијењање или обликовање симбола често се среће код амбициозних владара, па се тако са доласком Стефана Остоје више не појављује на главним државним обиљежијима, но он и даље остаје у употреби све до пада Босне под Турке 1463. године. Вршећи археолошка истраживања краљевског града Бобовца, Павао Анђелић налази бројне примјере украса, међу њима и мотив двоглавог орла. Најупечатљивији приказ налазио се на краљевској надгробној плочи.

Двоглави орао из Бобовца и грб Републике Српске

Са поновним рађањем српске Босне раширио је крила и закликтао на грбу Републике Српске 9. јануара 1992. године, симболично на крсну славу Стефана Твртка Првог Котроманића. Сутра ће поново раширити своја моћна крила на радост Србима.

Милан Радуловић

Извори

Анђелић, П. (1973). Бобовац и Краљева Сутјеска : столна мјеста босанских владара у XIV и XV стољећу . Сарајево: Веселин Маслеша.

Атлагић, М. П. (2009). Одређивање националних хералдичких симбола на примјеру Срба и Хрвата. Зборник радова Филозофског факултета XXXIX, pp. 179-188.

Центар за истраживање Православног Монархизма. Симболично значење древних српских знамења. Приступљено 5. 11. 2016, сајт Центар за истраживање Православног Монархизма: http://www.czipm.org/simv-znac.html