„Спаваћемо код неке жене која их шиша“, саопштила је мајка брижним гласом синовима на питање гдје ћемо ноћити приликом посјете рањеном ћаћи у Бањалуци.
„А има ли струје у Бањалуци“, углас упиташе два округлана.
„Има“.
Био је почетак маја 1993.
Три мјесеца раније наши су заузели некакав муслимански ров на линији према Завидовићима. Није то био неки превелик војни успјех, али наредба је гласила да неколико људи мора ту да борави и чува заузети положај. Тог фебруарског јутра, пробијајући се кроз метар снијега, један бошњачки бојовник се привукао том рову намјеравајући да убаци бомбу у исти и „побије четнике“. Интуиција, провиђење или, пак, пука случајност довели су до тога да стари напрасно изађе из те бајте прије него се непријатељски војник приближио. Крајем ока видио је човјека који клечи на једном кољену и држи пушку уперену ка њему. Чуо је пуцањ, пао у блато узвикујући саборцима:
„Ево Турака, бацај бомбе!“
Хтио је да запуца, али лијева рука га није слушала. Није постојала.
Поглед ка лијевом рамену био је довољан да спозна зашто.
Кости и кожа су висили по сивкастој кошуљи и зеленкастој вјетровци.
„Погоди ме, мајку му јебем“.
Пушкарање је завршило брзо. Диверзант је успио да умакне. Послије се по граду хвалио ујацима како им је убио зета.
Али, замало.
Старог су прво лијечили у Добоју па га пребацили на ВМЦ у Бањалуци, у касарну „Врбас“, тамо гдје сам 20 година касније завршио факултет.
„Идемо у посјету, можда се врати с нама, опоравио се“, говорила нам је матер.
– А како се зове та фризерка?
– Ениса.
– Ениса!? Муслиманка!?
– Ваљда.
Дјечијем мозгу било је прилично нејасно како Муслиманка у сред Бањалуке шиша српске рањенике.
Касније ће нам рећи да је удата за неког српског официра, логично је било да остане уз њега.
Почетак тог маја није био ни налик овом данашњем. Дани сунчани, Бањалука зелена, олистала, струја, раде самополсуге, кафићи. За неког ко је дошао из оне подозренске недођије био је то приличан шок. Тамо нисмо имали ни струју ни продавницу, а оно мало асфалта изровале су гранате.
Ениса је живјела на Ханишту.
Спавали смо неколико ноћи у тој кући.
Посљедњу са 6. на 7. мај.
Пробудило нас је дрмање стакала на прозорима и јака детонација.
Дјечурлија навикла на експлозије нису се много потресла.
Ујутро на путу ка жељезничкој станици видјели смо срушену џамију.
Била је то моја прва и једина посјета Бањалуци током рата.
Тек када сам јој поново дошао на студије, а убрзо и остао безмало двије деценије, схватио сам колико су ми близу те ноћи били ти поремећени умови.
Највећи број антифашистичких борби и битака водиле су се углавном на подручјима у којима су живе Срби, попут битке на Неретви, битке код Сутјеске, операције Дрвар, битке на Козари и тако даље. Иако су Срби углавном били присталице ЈВуО, одосно Четничког Покрета, они су такође чинили преко 90% чланова Партизанског покрета. Срби у Источној Босни, Херцеговини, Бирчу, Семберији, Романији и Подрињу су углавном подржавали Четнички Покрет, док су Срби Крајишници били чешће припадници партизанских јединица, иако не нужно комунисти. Без обзира за свој искључив допринос у револуционарној борби, као и борби против окупатора, комунисти су убили на хиљаде српских цивила, свештених лица, спалили на десеине храмова и спроводили културоцид над Србима у БиХ.